And Life Goes On (1992) & Through the Olive Trees (1994) – Abbas Kiarostami

Kao protivteža osebujnoj filmskoj produkciji Dalekog istoka javlja se, na sredokraći puteva prema mediteranskim semitskim zemljama i, konačno, Evropi, usko profilisana, redundantna, ali upečatljiva i sugestivna, iranska kinematografija sa brojnim ostvarenjima visokog kvaliteta ovenčanim značajnim nagradama na renomiranim svetskim filmskim festivalima. Nekako taj nastanak iranskog „novog talasa” i njegov razvoj prati putanju karijere Abasa Kijarostamija. Uporedo sa Kijarostamijevim svetskim probojem, zahvaljujući filmu Where Is the Friend's House? iz 1987. godine, probija se i iranska kinematografija i postaje prestižna i cenjena i takav svoj status zadržava do dan-danas. Ona svoje uticaje vuče prevashodno iz italijanskog neorealizma, ali variranjem tema koje su vezane za lokalne običaje, kulturu i tradiciju, kao i uvođenjem autorskog glasa putem stilizacije realističkog diskursa poetičkim pristupom i magičnim realizmom ili formalno-strukturnim poigravanjima, stiče originalnost i prepoznatljivost širom globalnog šara. Konkretno, kada je reč o Kijarostamiju, poseban akcenat je na pseudodokumentarističkom pristupu u prikazu iranskog društva, njegovih srednjih i nižih slojeva, korišćenjem naturščika, posebno dece, i njihove neizveštačenosti i iskrenosti. Takav karakter ima pre svega njegova „Koker trilogija” koja se sastoji od pomenutog Where Is the Friend's House?, kao i od And Life Goes On i Through the Olive Trees iz 1992, odnosno 1994. godine. Ali svrstavanje ovih filmova u pomenutu trilogiju potiče od određenih kritičara, dok sam Kijarostami poslednja dva filma vezuje za svoj naredni, Taste of Cherry iz 1997. Naime, on smatra da je veza u „kritičarskoj trilogiji” slabašna i ostvarena tek preko zajedničkog mesta radnje – sela Koker u planinama severnog Irana, u pretpriobalju Kaspijskog jezera. Po njemu su And Life Goes On i Through the Olive Trees jače povezani, tematski, sa Taste of Cherry, jer sva tri govore o dragocenosti života. Kako god bilo, i on i oni se slažu da su središnja dva filma deo zajedničke celine, pa ih i ja ovde stavljam u ovaj „dabl bil” post.

Ipak, i „Život ide dalje” i „Kroz maslinjake”, kao meta-filmovi koji promišljaju o filmu kao narativnoj fikciji, polaze od „Gde je kuća moga druga?” i priče o dečaku Ahmedu koji nesvesno odnosi sa sobom kući školsku svesku svog druga Muhamada. Ovaj se nalazi pred isključenjem iz škole zbog toga što je više puta zaboravljao da na časove ponese svesku, pa sada Ahmed pokušava da mu je do kraja dana, a pred sutrašnju nastavu, vrati kako bi stigao da uradi domaće zadatke. Muhamad živi u susednom selu na nepoznatoj adresi, pa potraga za drugom postaje avantura tokom koje Ahmed sreće različite ljude i upoznaje se sa njihovim sudbinama. Povod za nastanak filma „Život ide dalje” bio je stravičan zemljotres koji je gotovo sasvim uništio Ahmedovo selo Koker nekoliko godina nakon što su stanovnici ovog mesta „glumeći sami sebe” zabeleženi na Kijarostamijevoj filmskoj traci. Režiser filma (Kijarostamija utelovljuje profesionalni glumac) sa svojim sinom iz Teherana odlazi u Koker kako bi našao svoje male glumce-naturščike Ahmeda i Muhamada. Uspeva da se probije kroz kolone izbeglica i nekako da stigne u zonu zemljotresa. Njegovo putovanje liči na Ahmedovu avanturu iz Where Is the Friend's House?, s obzirom da zapravo ne zna gde da traži, pa njegova cik-cak potraga vodi ka brojnim ljudima i sudbinama obeleženim ne samo podnebljem u kojem žive, već i aktuelnom katastrofom izazvanom potresima koji su ih ostavili bez najmilijih, bez kuća i imovine.

Reditelj stiže u selo u kojem živi Muhamad i nalazi stanovništvo rasuto po šatorima. Raspituje se, ali ne saznaje ništa o svojim mladim glumcima. Iako je put gotovo nepristupačan četvorotočkašima, on reši da nastavi dalje prema Kokeru. Uz put nailazi na seljake od kojih konačno dobija naznaku da se Ahmed, a možda i Muhamad, kreću putem ispred njega. Dok pokušava svojim autom da savlada strmi uspon, a u daljini vidimo dve tačkaste figure, film se naprasno završava ostavljajući nas u dilemi da li su ona deca napred zaista glavni junaci iz filma „Gde je kuća moga druga?”. Jedna od niza vinjeta u ovom poludokumentarcu o životu nakon zemljotresa odnosi se na mladi bračni par koji se venčao neposredno nakon ove elementarne nepogode. Iako su mlada i mladoženja zavijeni u crno, jer su u nesreći izgubili veliki broj svojih rođaka, nisu hteli da odlažu svadbu – život mora da ide dalje. Kao sinegdoha ova umetnuta epizoda sažima celinu i simbolizuje žilavost života koji se ne predaje ni pred ovakvim nepojamnim kataklizmama, pa kao takva postaje okosnica sledećeg Kijarostamijevog filma, „Kroz maslinjake”. U njemu se prikazuje ono što se dešavalo iza kamere tokom snimanja filma „Život ide dalje”. Opet imamo reditelja, i opet profesionalnog glumca u ulozi Kijarostamijevog alterega, koga vidimo kako vrbuje seljane za uloge u njegovom filmu. Poseban problem predstavlja uloga mladoženje, jer Husein treba sa Tahere da glumi muža i ženu, a ispostaviće se da je on u stvarnosti njen uporni a neuspešni prosilac. Tahere ne govori s njim zbog toga što ga je njena baba odbila iz razloga što je siromašan i nepismen. Međutim, on ne odustaje i nastoji da dopre do Tahere i ubedi je da pođe za njega. Oni sada, uvučeni u film, u tu jednu svoju scenu u kojoj su muž i žena, provode vreme zajedno i između izgovaranih dijaloga i spuštenih klapni mi pratimo Huseinovo udvaranje i Taherenino nepokolebljivo ćutanje.

„Kroz maslinjake” je korak više u meta film, još dalje iza „četvrtog zida”, odnosno prodor u sam proces stvaranja filma. Pratimo iscrpljujuće snimanje scene u kojoj se Husein oblači, obuva i napušta kuću, dok mu žena, Tahere, pomaže i odgovara na njegove pridike. Zbog intimnih trvenja u životu filmski dijalog između njih se ne odvija tečno, pa je reditelj prinuđen da više puta ponavlja ovu scenu. I kada se, konačno, ona snimi, a klapna padne, Husein nastavlja da ide za Tahere nadajući se da će uspeti da iznudi priznanje da ga voli. I ovaj film se završava širokim kadrom u kome nestaju glavni glumci ocrtavajući cik-cak putanju, putanju kojom se mukotrpno probijamo kroz život. Isto kao i u „Život ide dalje” ključna dešavanja na kraju filma: susret, izjave, priznanja, dešavaju se u najdaljoj tački totalnog plana, ultratotala, u tački u kojoj se barem prividno okončava rasplet, jer se naziru i naslućuju izvesna dešavanja od presudnog značaja za filmsku priču i njenu zaokruženost. Možda je Kijarostami želeo da mistifikuje stvar ili da prepusti gledalačkoj mašti da sama razreši radnju prema svom nahođenju, ali imam utisak da je taj široki kadar sa kilometarski udaljenim mizanscenom njegov način da predstavi ljudski život kao zrnce peska u beskrajnoj peščanoj pustinji. U tom širokom prostranstvu, planetarnim i kosmičkim razmerama, životni put i položaj čoveka je mizerno sićušan. Tako su i naša osećanja, stremljenja i nade, u koje polažemo sve svoje račune, od malog značaja za jednu globalnu sliku. Ipak, čovek svojim dejstvovanjem u toj pustinji, u kojoj pesak tu i tamo rekristališe u divne pustinjske ruže ili se pretvara u plodne oaze, iscrtava svoju putanju, ostavlja nekakav svoj trag u vidu dijagrama, kako to reče jedan filmski kritičar. On „dijagramatično” ocrtava svoj put ili kao Ahmed, pešačeći od sela do sela u potrazi za Muhamadom, ili kao reditelj, koji autom traži ovu dvojicu, ili pak kao Husein, dok očajnički prati svoju ljubljenu Tahere. Na pitanje da li takav život ima smisla Kijarostami će se ustremiti u filmu „Ukus trešanja” u kojem će Badi, potencijalni samoubica, nastojati da dođe do pozitivnog odgovora pre nego što bude kasno. Ali definitivnih odgovora ni tamo nema. Oni se jedino mogu naći iza našeg „četvrtog zida”, u svakom od nas ponaosob, u zoni samosvesti pobuđene našim ličnim doživljajem autorove vizije predstavljene na bioskopskom platnu.