The Outfit (1973) & Rolling Thunder (1977) – John Flynn

 

„Zašto pisati o nekim starim, davno apsolviranim filmovima?” – pitate se vi, a ja vam odgovaram da takvih „apsolviranih” filmova nema i neće ih biti. Protok vremena, sa društvenim i kulturnim promenama koje nosi, a onda i senzibilitet i način mišljenja novih generacija gledalaca, utiču da oni sagledavaju klasične i, uopšte, filmove iz ranijih epoha iz drugačijeg ugla. Ta konstantna revizija uz prateću revalorizaciju može da afirmiše, reafirmiše, ali i raskrinka neke ranije filmove za koje se činilo da imaju zacementiranu reputaciju. Svakako da postoje i ona dela koja su nedvojbeno remek-dela ili, pak, istorijski osvedočeni promašaji, ali i kod njih se, barem u detaljima, mogu otkriti nova, do sad neviđena značenja i time doprineti njihovom višeznačnom čitanju na način na koji to sam autor svojevremeno nije mogao ni da zamisli. Iz perioda Novog Holivuda ovde vam predstavljam dva ostvarenja koja danas imaju bolji tretman nego što je to bilo u vreme njihovog nastanka: The Outfit i Rolling Thunder. U to doba, kada je bioskopsko platno zapljusnulo nasilje, seks, cinizam, uzdizanje antiheroja u heroje, moralna indiferentnost nije mogla da naiđe na razumevanje među publikom, ali ni među kritičarima. Oni su, čak, bez bilo kakve vrednosne procene, odbacivali takve filmove apriori. Međutim, vremenom je prag tolerancije na ovakav radikalizovani tretman civilizacijskih vrednosti kroz kontra-kulturu znatno snižen i uz brojne moderne komercijalno uspešne filmove koji relativizuju etičke principe došlo je i do prevrednovanja filmova iz holivudskih sedamdesetih. Jedan od najzaslužnijih za njihovu današnju popularnost je Kventin Tarantino, koji je i kao autor i kao filmofil-kritičar doprineo otkrivanju i isticanju kvaliteta ovih filmova. U njegovoj knjizi eseja iz 2022. godine, Cinema Speculation, posebno se osvrće i na dva skrajnuta bisera koja ću sada ovde opisati, a i pomalo analizirati.

„Dok je zaplet u klasičnim holivudskim filmovima organski srastao sa stremljenjima, željama, motivacijom i ciljevima glavnih likova, u Novom Holivudu ti likovi su sasvim podređeni zapletu.” Tek shodno ovoj kvalifikaciji Tomasa Šaca možemo potpuno da razumemo smisao misterioznosti karaktera Roberta Duvala u filmu The Outfit („Organizacija”) ili Vilijama Devejna u filmu Rolling Thunder („Oslobođeni gnev”). To su ćutljivi likovi, oni koji ne govore, već delaju. A njihova delatnost je osveta. Borilačkom i pucačkom veštinom, a zahvaljujući svojoj hladnokrvnoj usredsređenosti na cilj definisan i konvergentnom narativnom strukturom filma, oni temeljno igraju po matrici beskompromisnog akcionog krimića eliminišući jednog po jednog svog dušmanina sve do onog na vrhu piramide zla. Dakle, njihova osveta nije iz viših pobuda, kako bi se suzbilo zlo na račun dobra (mada možda posledično dolazi do toga), ona je krajnje lična – zbog sopstvenih interesa, patnje i bola nanetih gubitkom svojih najrođenijih. Ali ta patnja i bol se, kao što rekoh, ne vide na njihovim licima. Njihovi potezi, kao i izrazi lica, su mehanizovani, kao da su oni marionete neke više sile koja vodi njihovu ruku. Tu više nema samilosti ili bilo kakvih osećanja, pa otuda ni neodlučnosti niti kolebanja; njihov put je pravolinijski, kao naracija u svojoj linearnosti, sve do neizbežnog kraja kojim se ispunjava čvrsto zacrtani cilj.

        The Outfit (1973)

Erl Meklin po izlasku iz zatvora, nakon što je odslužio kaznu zbog posedovanja nelegalnog oružja, saznaje od svoje devojke Bet da mu je brat ubijen. Ona mu kaže i da je Organizacija izvršila to ubistvo, iako je sa dotičnim mafijaškim udruženjem pripremila klopku za Erla u motelu u koji ga to veče odvodi. Pošto je za dlaku izbegao smrt uspeva da razoruža plaćenog ubicu i da mu iznudi priznanje o identitetu nalogodavca. Odvlači Bet sa sobom do auta i odveze se dalje ka destinaciji Džeka Menera, onog koji je platio za njegovo ubistvo, slušajući usput devojčina plačevna opravdanja zbog toga što ga je izdala; pretili su da će joj iseći lice ukoliko ne sarađuje. Menera zatiče u krugu prijatelja tokom igranja pokera. Dok mu Mener daje na znanje da je sa bratom opljačkao banku koja pripada Organizaciji, Erl zahteva da mu se isplati još 250 hiljada dolara za pretrpljene duševne patnje [sic]. Ne dobija pare, ali pre nego što ode puca Meneru u ruku stavljajući mu do znanja da neće lako odustati od traženog novca.

Odlazi zatim najpre kod bivšeg partnera Kodija, kojeg Organizacija takođe proganja. Sa Kodijem i Bet planira pljačku u restoranu koji pripada Organizaciji, a kada to učini prelazi i na njihov sef u dobro čuvanoj zgradi. Konačno uspeva da stigne i do glavnog šefa ove kriminalne družine, Mejlera, od kojeg traži onih 250 hiljadarki. Ovaj mu obeća novac, ali je to samo mamac da ga uvuče u smrtonosnu zamku. Erl i Kodi tada nekako uspevaju da se spasu, međutim, prilikom sledećeg obračuna, puškaranja u kojem ubijaju Menera, Bet gubi život. Odlučni u nameri da idu do kraja i da se osvete bosu i njegovoj organizaciji, njih dvojica reše da uđu direktno u osinje gnezdo, dobro čuvano sedište mafije. Fokusirani na svoj plan da ubiju Mejlera i miniraju zgradu likvidirajući svakog ko im se nađe na putu, naši žestoki momci uleću unutra stvarajući opšti rusvaj i gungulu i ističući tako kolika je njihova žeđ za osvetom ili, pak, koliko njima sopstveni i tuđi životi malo znače. Bilo jedno ili drugo, rezultat je isti – zgrada je u plamenu, a ljudi padaju pokošeni u snopovima. Ko će iz svega toga da izvuče živu glavu više nije ni bitno, barem Erlu i Kodiju, jer gledaoci ipak priželjuju da se osveta sprovede do kraja kako bi pravda bila zadovoljena.

Već iz ovog sižea se da videti koliko je The Outfit nihilistički nastrojen film. Dehumanizovano moderno društvo sledi isključivo trag novca i materijalne interese, a povremeno se čini da osveta zbog smrti svojih najbližih predstavlja samo izgovor za davanje oduška nagomilanom potisnutom besu stečenom življenjem u svetu koji nije po meri čoveka. Zaleđeni osmeh na licu Roberta Duvala u ulozi Erla svedoči o tom otuđenom svetu i o tome koliko život malo vredi. Zbog ovakve mentalne i emotivne prividne letargije film se čini ravnim, bez živosti, dok se ubistva i potencijalne žrtve ređaju po brojevima, rutinski. Odnos između Erla i njegovog partnera, kao i između našeg (anti)junaka i njegove devojke je isto tako ravan i hladan. Čini se da je to deo smislenog rediteljskog postupka. Džon Flin, koji je napisao scenario na osnovu svog omiljenog krimi romana, napravio je naizgled jednostavan akcioni film sa linearnim odmotavanjem radnje uz ravnomerno doziranje dramskih scena sa šturim ali efektnim dijalozima i kratkih scena obračuna vatrenim oružjem u kojima se vide samo ključni detalji pucnjave. Dakle, imamo ekonomično pripovedanje uz klasičan montažni postupak izveden i unutar kadra i između kadrova na način da dobijamo skladno komponovanu celinu. Ovako filigranska režija scenaristički uverljivo date priče, uz savršen kasting glavnih glumaca i magnetične pojave Duvala i Karen Blek, čini da je „Organizacija” vredna novih gledanja i ponovnih procena njene vrednosti u svetlu današnje stvarnosti i njenih ideala, iluzija i razočarenja.

        Rolling Thunder (1977)

U The Outfit-u nije toliko izražen društveni kontekst u kojem se odvija radnja. Kriminalni milje može da bude samo jedan kancerozni pipak inače korektnog državnog sistema. Možda se to može reći i za savremeni ambijent u filmu Rolling Thunder, ali tamo ipak vidimo u pozadini rat u Vijetnamu koji generiše napetost i konfrontaciju između ratnih veterana i ostatka društva. Dok narod slavi svoje borce, pa čak im i zavidi na stečenoj slavi, ovi drugi se bore sa svojim demonima i traže način da se što bezbolnije uklope u društvo. Jer otkako su major Čarli Rejn i narednik Džoni Voden otišli u Vijetnam prošlo je sedam godina. Dovoljno vremena da oni sada osete koliko se svet promenio u međuvremenu. Čarli se vratio svojoj ženi i sinu, ali ubrzo shvata da ga žena ostavlja i odlazi sa drugim. To mu zadaje dodatne probleme koji se nadovezuju na one traume sa ratišta, traume koje su posledica svakodnevnog zlostavljanja u zatvoru od strane Severnovijetnamaca. Sada je prinuđen da posećuje psihijatra kome otvoreno kaže da neće dozvoliti da mu žena odvede sina ni po koju cenu. Ali neće biti potrebno da poradi na tom pitanju, jer će mu kriminalci uleteti u dom, ubiti ženu i dete, njemu zdrobiti šaku u nastojanju da saznaju gde drži novac koji je dobio od lokalne zajednice skupljen dobrovoljnim prilozima za veterane, a zatim i pobeći sa parama.

Nakon oporavka od zadobijenih povreda Čarli stavlja zašiljenu kuku namesto desne šake, podmazuje oružje i zajedno sa Lindom, grupi devojkom koja mu je svečano uručila one prikupljene dolare i ključeve od novog crvenog kadilaka, kreće, upravo u tom kadilaku, u poteru za četvoricom ubica. O njihovom identitetu je saznao od ženinog ljubavnika koji ima vezu u policiji, a koji odvraća Čarlija od osvete zahtevajući da stvar prijavi organima reda. Uprkos tome, Čarli zajedno sa Lindom kreće ka Meksiku u osvetnički pohod. Pritom koristi Lindu kako bi izvukao informacije, iako ona ne zna šta mu je na umu. Zahvaljujući tome što je zaljubljena u njega, on bespogovorno dobija njenu pomoć. Čak i kada sazna da planira osvetu, ona ne želi da ga ostavi. Konačan obračun sa ubicama dešava se u jednoj javnoj kući gde se okupljaju preživeli članovi bande. Čarli je ubedio svog ratnog druga, Vodena, da mu pomogne u opsadi i puškaranju. Voden je, takođe, neprilagođen u novim, mirnodopskim uslovima u kojima sada živi, pa i odbačen od porodice, tako da nema šta da izgubi ako se priključi Čarliju. Isto kao i u „Organizaciji” i ovde se u osvetničkom pohodu nalaze dva prijatelja i partnera i devojka jednog od njih. I isto kao u Flinovom prethodnom filmu iza hladne spoljašnjosti protagonista ne proviriju bilo kakva osećanja. Sve je podređeno neizbežnoj osveti. Jedan jedini i krajnji cilj svih njihovih nastojanja. Kao da će ubistvom svojih krvnika rešiti sve probleme na kugli zemaljskoj. Oni bi nam verovatno cinično odgovorili da „sreću čine male stvari”. Sreća za njih, ili bolje reći zadovoljenje, je upravo uništenje zlikovaca čime će iskupiti žrtvu svojih bližnjih, a društo time ne dobija ništa više od neznatnog olakšanja težine na tasu zla. Više od toga ne može se ni očekivati. S takvim razmišljanjem i oporim ukusom u ustima opraštamo se od ovog filma.

Da u američkom društvu sve nije štimalo kako treba tokom Vijetnamskog rata, a i posle njega, može se videti ne zahvaljujući Džonu Flinu, koji je sklon da pravi čiste akcione filmove bez mnogo promišljanja o širem društvenom kontekstu, već zahvaljujući scenarističkom zahvatu Pola Šredera. Njegov angažovani scenario poslužio je prethodne godine Skorsezeu da napravi svoje remek-delo, „Taksistu”, o reperkusijama rata u Vijetnamu na stanje nacije kod kuće. U „Oslobođenom gnevu” slična je pozadina priče, ali je ta ratna kriza i psihoza kod glavnog junaka kroz negativnu sublimaciju pretvorena u drastičniji ubilački pohod. Dok je De Nirov lik u „Taksisti” histeričan, Čarli je depresivno povučen u sebe i čini se da ta prva, dramska polovina filma, sa mirnom površinom ispod koje ključa, ima veću snagu od muskulativne eksplozivne završnice. Još jednom je glavni lik sa svojim misterioznim ćutljivim nastupom nosilac i radnje i dobro ušuškanog podteksta kojeg ipak naslućujemo kroz pogled čiji emotivni raspon ide od manijakalnog ubice do gonjene životinje. Vilijam Devejn je, kao i Duval u „Organizaciji”, pravi izbor za glavnog glumca. Njihove harizmatične pojave su pogonsko gorivo filmova koji zbog toga nisu samo repertoarski akcijaši, već i uverljive karakterne studije ne samo napaćenih i mentalno rastrojenih likova u rigidnom sistemu nad kojim se nadvija senka rata, nego i samog tog represivnog sistema.