Kekexili: Mountain Patrol (2004) – Chuan Lu

 

Jedan od filmova koji je na mene ostavio najjači utisak u poslednje vreme jeste kineski vestern Mountain Patrol. Neizbežna je ovakva žanrovska kvalifikacija, s obzirom da se radnja odvija na krajnjim jugozapadnim marginama Kine, sasvim na suprotnom kraju od prestonice, u neprohodnim visokim planinama i visoravnima Tibeta do kojih pipci državnog sistema gotovo da ne dopiru. Otuda je tamošnji narod prinuđen da se samoorganizuje u sprovođenju zakona i zaštiti od svakojakih bandi, lopova i ubica. Jedna od takvih ozloglašenih grupa je družina lovogradica nameračenih na tibetansku antilopu radi njenog dragocenog krzna. Kada je nemilosrdni izlov ove endemske vrste postao pretnja njenom opstanku, obični stanovnici ovih krajeva, seljani koji žive u i od prirode, pa onda i brinu o njenom očuvanju, udružuju se u planinsku patrolu; postavljaju ispostave duž ovog širokog prostranstva i patroliraju u terenskim vozilima kako bi sprečili krivolov. Budući da su obe strane u ovom sukobu naoružane, između njih se vodi pravi rat i to u takvoj meri da predvodnici patrole i bandi lovokradica doživljavaju ovaj rat i lično – ili ja ili ti, ko sa štitom, ko na štitu – na snazi je borba do istrebljenja. „Planinska patrola“ je nastala po istinitom događaju i predstavlja vesternizovanu priču o poteri za odmetnicima sa naglašenim apokaliptičnim tonom kojim priziva u sećanje prve filmove iz serijala o „Pobesnelom Maksu“.

Ga Ju je poslat iz Pekinga, iz svoje novinske agencije, na Tibetansku visoravan, u Kekešjili, kako bi istražio i dokumentovao svojim foto-aparatom život jedne tipične planinske patrole. Tamo je upoznao Ritaja, vođu grupe, u trenutku kada se zajedno sa svojim saborcima spremao da krene u potragu za bandom krivolovaca na tibetansku antilopu. Povod je bilo ubistvo jednog od članova patrole dok je ovaj obezbeđivao životno stanište tih plahih stvorenja na udaljenoj ispostavi. Odlučni u nameri da osvete druga i zaustave lovokradice jednom i zauvek, vidžilanti se naoružavaju do zuba i u tri terenska vozila kreću u poteru. Nakon par dana stižu na poprište krvoprolića; sveži, oglodani od strvinara, skeleti antilopa u ogromnom broju leže u bespućima ogoljene planinske visoravni.

Ne čekajući ni časa, s obzirom da pretpostavljaju da su i počinioci blizu, nastavljaju jurnjavu za njima. Ubrzo nailaze na grupu seljaka koji odriču da su učestvovali u masakru. Zapravo, oni su mahom vozači i krznari koji su bili plaćeni da pomognu lovokradicama. Patroldžije nisu uspele da iznude priznanje o kretanju ubica antilopa, ali su saznali gde se nalaze oderane kože. Sada, natovareni sa pet-šest zarobljenika i kamarama krzana, nastavljaju poteru. Međutim, posle nekoliko dana ostaju na rezervi benzina i na malim količinama hrane. Prinuđeni su da oslobode zarobljenike, a jedno svoje vozilo pošalju nazad po namirnice i gorivo. Narednog dana im se i kvari jedan od preostala dva džipa, pa samo vođa Ritaj, novinar Ga i vozač nastavljaju da slede tragove odmetnika. Kada i njima rezervoar presuši, uporni Ritaj, samo sa Ga Juom pored sebe, suludo istrajava dalje pešačeći kroz negostoljubive planinske vrleti. Kao da ne očekuje da će konačno, iza jedne od zaleđenih peščanih dina, iskrsnuti mnogočlana naoružana banda i brutalno ga lišiti života...

Ovaj film ne bi bio snimljen po istinitom događaju da Ga Ju nije preživeo i stigao nazad u Peking sa friškom, šokantnom pričom koja je u novinama 1996. godine pobudila pažnju šire javnosti. Reagovala je i vlast šaljući državne snage koje će u narednom periodu raditi na zaštiti ugroženih vrsta. Kako smo obavešteni na odjavnoj špici filma, od trenutka uplitanja države u ovaj problem, do pred premijeru „Planinske patrole“ u 2004. godini, broj antilopa je porastao sa zanemarljivih deset hiljada (u odnosu na nekadašnji milionski broj) na trideset hiljada jedinki. Ne znam da li je i sam film uticao na javnost u Kini kao i ta novinska reportaža (večito je pitanje u kolikoj meri umetnost može da menja svet), ali svakako je delovao na filmofile i filmske teoretičare i kritičare svojim estetskim vrednostima. I to širom planete, s obzirom da je film potpomognut od strane velikih američkih filmskih kompanija Columbia Pictures i Warner Bros. Ove su možda osetile taj zapadnjački (vestern) potencijal filma, ali svakako nisu priželjkivale i taj nihilistički ugođaj koji film nosi.

Kekexili: Mountain Patrol donosi osećaj bespomoćnosti koji čovek mora da ima kada se nađe u planinskim bespućima okovanim ledom i šibanim oštrim, hladnim vetrovima, a na desetine i stotine kilometara udaljen od civilizacije. Surovost prirode odražava se i na licima i karakterima domorodaca (većina glumaca su obični seoski ljudi iz lokalne zajednice), pa nemilosrdni obračuni između naoružanih grupa deluju prirodno i uklapaju se u sveopšti pejzaž Kekešjilija. Ta divlja lepota umešno je uhvaćena kamerom, koja nam je prenela te unikatne sugestivne prizore verodostojno i bila zaslužna za autentičnost ove vestern sage. Preneta u ambijent američke prerije i u vreme Divljeg zapada ova priča ni po čemu ne bi mogla da se ističe u moru sličnih holivudskih filmova. Osim možda po svojoj nasilnosti i apokaliptičnom tonu, ali onda bi ličila na pojedina ostvarenja iz domena špageti-vesterna. Dakle, pojedine akcione i avanturističke scene uklopljene u prirodni ambijent Kekešjilija donose originalnost ovom filmu. Na primer, kada član patrole upadne u živi pesak odmah pored puta ili kada jedan od vidžilantija juri za lovokradicom, ali taj trk i jednog i drugog se pretvara u iscrpljujuće puzanje po zemlji usled gubitka daha, a zbog proređenog vazduha na visini od oko pet hiljada metara. Verodostojno su snimljene i te akcione scene i one prikivaju gledaoca za ekran, isto kao i ubedljiva priča i fascinantni prizori netaknute prirode snimljene u brojnim totalima.

Totali ne omogućuju da se dublje unesemo u pojedinačne likove, već nam svode veću grupu na određeni tip. Članovi patrole su grubi i sirovi, kao i priroda koja ih okružuje, ali dobrodušni, nesebični i ponosni na sebe, svoju porodicu i svoj zavičaj. Članove bande odlikuje, pored grubog fizičkog izgleda, i grub, zloćudan karakter. Njihovi pomagači, seljaci koji su plaćeni za određene usluge u krivolovu, su sebični i potkupljivi, bez savesti. A tibetanske antilope („glume“ ih mongolske gazele sa montiranim rogovima?!), osuđene na pogrom, su uplašene i spremne da se u svakom trenutku daju u beg. Jedino Ga Ju nema svoju grupu. On je tu onaj pripovedač u trećem licu, sasvim nevidljiv iako uvek tu prisutan. I opstaje sve do kraju kako bi nam preneo ovu potresnu priču. On je i jedini pobednik uz šačicu preživelih antilopa koje su dočekale da ih država konačno zaštiti. Naravno, krivolov nije potpuno iskorenjen kao što ni kriminal, uopšte, nije iskorenjiv. Film, bar kroz svoj epilog u vidu optimističkog natpisa pred odjavnu špicu, ipak daje nadu, jer nam pokazuje da uvek postoje neki borci za pravdu, za naše okruženje, za prirodu i njena stvorenja, makar oni bili i personifikacija autoritarne kineske vlasti. I ta mukotrpna borba na duge staze donosi konačno i poneku mrvicu dobra i boljitka. Isto kao što oplemenjujuća umetnost, na taj način posmatrano, može biti angažovana i od određenog uticaja na društvo – da se ono mic po mic menja nabolje.