Kaneto
Šindo je rođen na obali japanskog unutrašnjeg mora Seto, u prefekturi Hirošima.
Kroz svoj dugogodišnji scenaristički i rediteljski rad često se bavio svojim
rodnim krajem, svojim sugrađanima, kao i siromašnim seljacima sa obližnjih
retko naseljenih ogoljenih ostrva. Čini se da je mučan život i sudbina tih
ostrvljana bila bolna rana znamenitog filmaša, pa je on svoj možda
najpotresniji film posvetio ovim ljudima. The
Naked Island je u dokumentarističkom stilu, bez dijaloga, samo kroz slike
svakodnevnog života jedine familije koja naseljava malo ostrvo Sukune,
upriličio dramu preživljavanja u večitoj borbi protiv suše i posnog zemljišta. To
zemljište tek sporadično pokriva granitne stene, bele i blještave kao slonove
kosti, a suve kao drenovina, pa su muž, žena i dva deteta prinuđeni da
svakodnevno odlaze čamcem na susedno ostrvo po vodu za piće, za ljude i stoku,
i za navodnjavanje. Ni bilo kakve druge potrebe ne mogu se zadovoljiti na samom
ostrvu, zbog čega i jedno dete umire ne dočekavši doktora, ali uporna porodica
ne odustaje od svoje rodne grude. U filmu Heat
Wave Island, nastalom desetak godina kasnije, Šindo se bavi ljudima koji su
odustali i linijom manjeg otpora napustili besplodnu ostrvsku zemlju otišavši u
priobalne gradove trbuhom za kruhom. Bavi se ljudima upletenim u smrt Otojo,
vlasnice bara na obali, onima koji, isto kao i pokojnica, potiču sa siromašnog
ribarskog ostrva Oneđima. U „Uzavrelom ostrvu“, međutim, socijalni status aktera
je u drugom planu, iza misterije slučaja ubistva. Ipak, neminovno se nameće
zaključak da je beda uzrok kriminalnih radnji, jer indirektno dobijamo dozirano
obaveštenje o društveno-ekonomskom statusu ne samo predstavljenih likova, nego i lokalne
zajednice u celini.
Telo
sredovečne Otojo nađeno je u pesku na obali mora. Policija privodi mladu Mićiko,
njenu lepuškastu radnicu koju je ova podvodila mušterijama, jer je nestala u noći
ubistva iako je imala zakazani susret sa Nakanišijem, Otojinom bogatom
mušterijom. Detektiv Oiši od Mićiko saznaje da je ona dugovala novac gazdarici,
ali zbog čvrstog alibija ove kurtizane zasada je preskače u istrazi. Iz drugih
izvora on saznaje da je Otojo bila dvaput verena i da su joj oba izabranika
postali psihijatrijski slučajevi usled preterane konzumacije narkotika. Čak je
i Nakaniši pronađen u bolnici gde je primljen zbog trovanja. Utvrđeno je da su
sva trojica sa Oneđime, ostrva sa kojeg potiče i Otoja. Upornim istraživačkim
radom detektiv Oiši saznaje da su ova trojica sa još nekim meštanima pre desetak
godina unesrećili Otoju ne dozvolivši joj da sa svojim bolesnim dvogodišnjim detetom
hitno otplovi do prvog doktora. Tek naknadno ukazana pomoć detetu uslovila je
njegovu umnu zaostalost. Gnevna i očajna Otoja ostavlja svoje hendikepirano
dete komšijama i sama odlazi u grad na obali tražeći način da zaradi za život.
Sada
se istraga ponovo prebacuje na Mićiko. Detektiv Oiši sa svojim partnerom prati je
na njenim stalnim putovanjim trajektom između kuće na Oneđimi i posla u
obalskom Onomićiju. On posumnja da je Mićiko u tajnoj vezi sa mladićem Horijem,
zaposlenikom obližnjeg brodogradilišta. Hori je u skorije vreme otpušten iz
bolnice pošto mu je Mićiko platila pozamašnu sumu za prolongirani period
hospitalizacije. Oiši pretpostavlja da su to pare koje je Mićiko pozajmila od
gazdarice i sada, svestan da je u pitanju poveći dug, optužuje ovo dvoje mladih
da su umešani u Otojino ubistvo. Mićiko i Hori ne samo što poriču svoju
umešanost u ubistvo, već poriču i svoju vezu, ali i to da se uopšte poznaju.
Detektivi su na ivici živaca i pitanje je kako bi se sve to okončalo da
Nakaniši u nastupu rastrojstva nije izneo neke frapantne činjenice koje su bile od presudne važnosti da se ovaj komplikovani slučaj rasplete.
Iz
podnetog opisa radnje može se zaključiti da se Heat Wave Island sasvim razlikuje od Naked Island. Prebacuje se ovde naglasak na ljudske strasti i
zločine koji iz njih proističu, i to je predstavljeno u igranoj formi žanrovske
matrice noara. „Uzavrelo
ostrvo“ je punokrvni neonoar sa svojih početaka, koji su možda pre
prisutni u miljeu nemilosrdnih japanskih krimića iz šezdesetih godina, nego u
tadašnjem proto-periodu Novog Holivuda. Uobičajeno je i u ovom japanskom radu
te vrste da imamo hladnokrvnog upornog detektiva koji nemilosrdno pribavlja
dokaze nepoštujući, pritom, sasvim dostojanstvo i građanska prava osumnjičenih.
Imamo likove koji su trodimenzionalni; oni ogrezli u kriminalu ispoljavaju
određeni nivo ljudskosti, i obrnuto, oni uzorni ne prezaju ponekad ni od razbojništva. Imamo femme
fatale na japanski način (žensku osvetu za ugnjetavanja pod rigidnim patrijarhatom) i obične ljude navedene na kriminal nemaštinom.
Ono što je još karakteristično za japanski noar je i doza sadizma u potezima tih običnih ljudi zatečenih u vanrednim okolnostima. Takvim zlokobnim ponorima duše
parira rediteljski postupak sa otvorenim prikazom sablažnjivih slika terora. U
ovom slučaju Kaneto Šindo nagoveštava ubistvo početnom scenom u kojoj pas sa
otkinutom rukom u zubima trči prometnom ulicom, a zatim i samim prikazom leša
do pola zatrpanog u pesku. U jednom od flešbekova vidimo taj isti leš dok ga ubica
vezanog za čamac vuče kroz vodu prema obali.
Kratki
učestali flešbekovi su deo koncipirane strukture filma. Linearno odvijanje
radnje prožeto je kratkotrajnim skokovima u prošlost radi pojašnjenja sleda
događaja koji su doveli do ubistva. Međutim, ni to nije bilo dovoljno da olakša
gledaocima put kroz zamršeni lavirint sastavljen od brojnih likova i kolopleta
njihovih odnosa, od brojnih događaja razmeštenih po razuđenoj obali i ostrvima.
Ipak, koncentrisana pažnja na guste dijaloge i dešavanja donosi nagradu
strpljivom gledaocu i on na kraju dobija odgovore na sve postavljene zagonetke.
Pored toga, daleki pogled preko glava i ramena protagonista u krupnom i
srednjem planu upriličuje nam slikoviti prikaz prirodnih lepota autorovog zavičaja. I što su one veće
i spektakularnije, kao da više naglašavaju ljudsku bedu i siromaštvo. I kao da
Šindo ne može bez socijalnog komentara, jer u jednom trenutku detektiv se
obraća svom partneru dok posmatraju sa jednog vidikovca obližnje ostrvo:
„Lepota ove scene čini ih (ostrvljane) siromašnima. Ostrva su lepa zato što su
načinjena od granitne stene. Zemljište koje ostrvljani obrađuju nastalo je
površinskim raspadanjem tog granita. Na njemu jedino uspeva žito i krompir.
Kada pada kiša, to zemljište erodira i polja nestaju u moru. Preostalo, oku
prelepo, izbeljeno tlo je simbol neplodnosti, simbol siromaštva.“ Šindo ne može
ni bez opomene na ratom razorenu Hirošimu – jedna scena se odvija pored
kupole-spomena žrtvama atomske bombe. Sve to je umešno uslikao stalni Šinodin
saradnik za kamerom, Kijomi Kuroda, a dodatno dramatizovao i dinamizovao Hikaru
Hajaši sa, u to vreme popularnim i prigodnim za tu vrstu filmova, free jazz skorom.
Comments
Post a Comment