Još
pod utiskom jučerašnjih potresnih šesnaest minuta tišine i, potom, pet minuta
rajskog zvuka koji steže srce – mono no avareovske pesme „Cveta
trešnja u planini“ Zorana Simjanovića, odlučih se da danas predstavim jedan tih, nežan, nevin
film. Da, takav film morao bi da se bavi decom, tim malenim, još uvek
neukaljanim stvorenjima. Možda će i ona jednog dana biti zli, korumpirani
biznismeni i državnici, ali zasad ona su zaigrana u svom svetu, svetu gde su
kuće od čokolade, a prozori od marmelade, i gde je ta njihova igra, razuzdana bujnom
maštom, benigna i za njih i za druge. Ona je, pak, i lekovita za osmogodišnju
Neli, koja je upravo ostala bez voljene bake u filmu Little Mom, odnosno Petite
Maman, kako naslov glasi u originalu i kako je već internacionalno
prihvaćen. Neli zajedno sa majkom Marion i ocem odlazi u bakinu kuću i tamo
njih dve pakuju stvari kako bi ih odneli u grad u kojem žive. To veče Marion se
posvađa sa svojim mužem i sutradan ujutru iznenada otputuje. Neli ostaje sama s
tatom, koji mora da sredi neke svoje nedovršene poslove, pa je prepuštena sama
sebi. Naime, bakina kuća je na osami, na obodu šume gde ne žive drugi ljudi.
Od
majke je saznala da je ona u njenim godinama u toj šumi gradila sebi kolibu. Vođena
radoznalošću krene da je pronađe, ali umesto kolibe među rastinjem naleti na
devojčicu koja vuče poveću granu. Neli priskoči da joj pomogne, a ova je odvede do
mesta na kome se nalazi više takvih debelih grana uvezanih u kupu. Shvatila je
da bi to mogla da bude ta mamina koliba. Zapravo, i sama devojčica jako liči na Neli i zove
se Marion, kao Nelina majka. Sumnje posejane u tom pravcu su joj se sasvim obistinile kada ih je kiša
oterala u kuću te devojčice, jer ta kuća je identična kući Neline bake. I ne
samo to; u spavaćoj sobi leži njena baka, glavom i bradom. Istina, mnogo mlađa
nego kada je bila na samrti, ali nije bilo dileme; njena nova drugarica je u
stvari njena majka iz doba svog detinjstva. Ono što je usledilo je druženje između dve devojčice kroz igru. Najčešće su to bile zamišljene predstave, jer Marion želi
da postane glumica kad poraste. Neli je pred Marion tajila da joj je ova majka.
Verovatno iz znatiželje, da bi mogla bolje da je upozna. Kao da je osećala da
iz dečje iskrenosti može više da sazna o njoj, između ostalog i da utvrdi zbog
čega je njena majka nesrećna i nezadovoljna žena.
Jednog
dana otac pravo iznebuha reče Neli da se sutra vraćaju u grad. Moraju da stignu
na majčin rođendan. Ali i mala Marion sutra slavi, njen deveti, pa Neli zamoli
oca da prenoći kod drugarice. Ta noć oproštaja od njene majke kao njene
vršnjakinje, poslužila je Neli da joj otkrije svoju tajnu. Međutim, Marion nije iznenađena. Kao da je i ona znala da su njih dve od iste krvi. Na taj deveti rođendan Marion
predstoji i operacija kojom bi se izlečila od nasledne bolesti koju i njena
majka nosi i od koje je, kako videsmo na početku filma, rano umrla. Operacija
bi joj omogućila i da u zrelim godinama postane majka. Svaki strah od ishoda
hirurške intervencije sada otklanja saznanje da je Neli njena ćerka, da je živa i
zdrava. Sreću zamućuje samo to što se mala Marion i Neli verovatno više nikad neće
videti kao takve, kao vršnjakinje. Opet, nagoveštava nam se u završnici da i
tome ima leka.
Sa
Nelinim ulaskom u šumu u potrazi za maminom kolibom ulazimo i u njen svet
mašte. Sadržaj tog maštanja je posledica nenadanog majčinog odlaska zbog
melanholičnog raspoloženja kome je inače sklona. Takođe, Neli nije uspela da se
oprosti sa bakom pre njene smrti, nije stigla barem da joj kaže doviđenja, pa
sada ima potrebu da u svojoj mašti i nju prizove. Zbog toga je u Nelinom
iskonstruisanom svetu mama Marion njena drugarica sa kojom može iskreno da
razgovara, a baka živa, mnogo mlađa i zdravija, i prijemčivija za tople osmehe
i milovanja kako njene ćerke, tako i ćerkine drugarice (čitaj: unuke). Naravno, u mašti, kao i
u najlepšim snovima, Neli od svoje majke uspeva da sazna i da ona nije kriva za
njenu depresiju, uspeva da je uteši, ohrabri i privoli na aktivniji život, dok
baki na kraju ipak kaže i to „doviđenja“. Neminovno je, pak, da posle snevanja
mora da usledi povratak u realnost i susret sa majkom onakvom kakva ona danas
jeste, ali i sa spoznajom da baka više nije živa.
Neli
i malu Marion glume dve sestre bliznakinje. Ne samo zbog njihove fizičke
sličnosti, nego i zbog njihove uverljive interakcije, koja se često uspostavlja
bez teksta, samo mimikom i pokretima tela, mi smo uvučeni u priču i radoznali
da vidimo taj „nedorasli“ odnos majka-ćerka. Želimo zapravo da razmotrimo ideju
veće bliskosti između majke i ćerke ukoliko ne postoji generacijski i starosni jaz.
Međutim, da bismo to ostvarili morali bi i da više toga saznamo o odrasloj Marion.
Ona je, doduše, vrlo kratko prisutna u filmu da bi mogao biti dublje predstavljen i njen
karakter i odnos sa ćerkom. Ali, ako i prihvatimo da je ta ženska linija posmatrana
kroz vreme dovoljno razvijena, muško-ženska je potpuna nepoznanica. Otac i muž
je beskarakteran lik. Sasvim skrajnut u neki drugi plan i bez uticaja na dramu
koja se na ekranu odigrava. To je česta mana tzv. ženskih filmova, onih u
kojima se scenaristkinja i rediteljka bavi svojim ženskim likovima secirajući
ih do u sitna crevca, a muške zapostavlja do te mere da su oni blede senke
ljudi; klimači glavom i nosači zamrznutog osmeha. Otprilike, kao papirne figure
koje su ove žene, dok su bile devojčice, isecale iz novina i lepile u svoje spomenare.
Ipak,
ovde to ne uzimam kao manu. Jednostavno, Petite
Maman posmatram kao mali film čvrsto usmeren u jednom pravcu – ka dešifrovanju
odnosa između majke i ćerke. Pohvalno je to što se koristi fantastični motiv
povratka u prošlost kojim se iz novog, sasvim neobičnog ugla posmatra pomenuti
odnos roditelj-dete. Rezultat je jedna topla priča o nevinosti odrastanja, ali
i o krhkosti i bolnim stranama detinjstva. Pre svega o strahu deteta od gubitka
majke ili voljene bake. Kao da Neli strahuje od toga da će njena majka ili baka
kad-tad zapevati: „Cveta trešnja u planini / proleće se na put sprema / sve je isto
u mom kraju / samo mene više nema. / Zeleni se loza vita / oko starog kućnog trema / sve
je isto kao nekad / samo mene vise nema.“ Zapravo, ovi stihovi se meni i danas
vrte u glavi i prizivaju scenu od juče u kojoj jedna baka u četrnaestom minutu
ćutanja pada u nesvest. Ili onu, kada mladi otac detetu na ruci zapisuje broj svog telefona,
jer „ukoliko se izgubiš u ovoj gužvi“, kaže mu on, „reci čiki pored tebe da pozove
na ovaj broj“. Da, život je pun opasnosti, realnih opasnosti od kojih je dete
zaštićeno u svom svetu mašte. Ali detinjstvo ne traje dugo i kada se ono završi
mašta više nema snagu da nadvladava stvarnost. Postepeno prevladava gorčina...
Comments
Post a Comment