Dugo
sam oklevao da odgledam „Raskoljnikova“, jednog od arhetipskih filmova nemačkog
ekspresionizma, jer nije postojala celovita kvalitetna kopija koja bi
verodostojno predstavila originalno delo, onakvo kakvo ga je isporučio autor.
Do ove godine mogla se naći ruska kopija bez prevoda u trajanju od oko 110
minuta, zatim ona u trajanju od sedamdesetak minuta, takođe na ruskom i,
konačno, verzija sa prevodom na engleski, ali sa znatno lošijim kvalitetom
slike i trajanjem od oko 90 minuta. Sada, pak, nakon što je urađena
restauracija u Filmskom muzeju u Minhenu, kojom su naneti tintni prelivi na asamblaž od izbledelih nepotpunih kopija pronađenih u arhivima Holandije, Rusije, Italije i
SAD-a, imamo najkompletniju, utegnutu i uglancanu verziju, čije trajanje
približno odgovara trajanju originala – 135 minuta.
Robert
Vine je ekranizovao čuveno delo svetske literature, roman „Zločin i kazna“, na
način da je angažovao glumački ansambl Moskovskog teatra, a iskoristio
ekspresionističku scenografiju sa seta svog filma „Kabinet doktora Kaligarija“
i tako, ovom, po meni, genijalnom kombinacijom, postavio temelj psihološkoj
studiji osetljivog ubice iz uverenja, Rodiona Raskoljnikova, studiji-filmu
koji čitavo životno okruženje ovog nesrećnog petrogradskog studenta pretvara u
njegov složeni mentalno-emotivni sklop. A može se reći i ovako, vice versa; da Raskoljnikovljevo gađenje
prema samom sebi, njegov osećaj krivice, trauma i paranoja oblikuju njegovo
životno okruženje u formu izvitoperene, pomerene i poremećene stvarnosti. Dakle, psihološki produbljena interpretacija likova (mnogih od njih
sa naglašenom patološkom crtom) od strane ruskih glumaca obučavanih po metodi
Stanislavskog, naspram ekspresionistički prenaglašenih kulisa, iskarikiranih arhitektonskih elemenata scenografije, obezbeđivala je sve preduslove za
nastanak jednog velikog filma, filma pod etiketom košmarne psihološke drame, ali sasvim osobenog.
Umesto
„Raskoljnikov“ za naziv filma se često uzima „Zločin i kazna“. Preuzima se
naslov romana s razlogom, pošto radnja filma gotovo da do u tančine prati
radnju romana. A ako se ne sećate o čemu se u ovom remek-delu Dostojevskog govori,
evo kratkog opisa: Siromašni student Rodion Raskoljnikov ubija staru lihvarku zbog
novca, ali i sa verom da je kao nadareni pojedinac iznad važećih moralnih
zakona i da, zapravo, čini etički opravdan čin,
jer samo eliminiše jednog nepoželjnog društvenog parazita. Međutim, nakon „zločina“
suočava se sa grižom savesti i teškom dilemom da li da nastavi da beži od
odgovornosti ili da se preda policiji jer ionako od sebe svakako ne može
pobeći. Razdire ga i teška sudbina njegove sestre Dunje, koja je, radeći teške
poslove kako bi pomogla majci i bratu, izložena seksualnom uznemiravanju.
Takođe, Raskoljnikov je naklonjen sirotoj Sonji, prostitutki-pokajnici, koja se
odala najstarijem zanatu zbog oca alkoholičara i raspikuće kako bi pokrila
porodične dugove. U njoj nalazi sličnost sa sobom, pošto su oboje veliki
grešnici, pa oseća da će mu ona biti moralna podrška tokom služenja kazne.
Sonja je, odrekavši se prethodnog načina života, postala religiozna i sada nastoji
da i Raskoljnikovu ulije veru i da kroz suočenje sa istinom kroz Hrista on i
ona prevladaju i iskupe svoje grehe.
Istina
je da se Robert Vine trudio da se dosledno i do kraja drži sadržaja knjige, ali njen obim
mu je to onemogućio. Iako je veći deo romana, dat kroz prizmu Raskoljnikovljeve
psihe, usmeren na preispitivanje glavnog junaka po pitanu čina ubistva, a što
je u filmu temeljno metaforički pokriveno ekspresionističkom scenografijom, prisutne
su tamo i brojne epizode u kojima se spliću i raspliću pojedinačni odnosi
sporednih likova, tek u manjoj ili većoj meri povezani sa sudbinom siromašnog
mladog buntovnika-ubice-pokajnika. Tu su poslodavci i udvarači njegove sestre,
Svidrigajlov, Razumihin i Lužin, Sonjini roditelji Marmeladovi, njihovi zajmodavci, a
onda i Porfirije Petrovič, istražitelj slučaja ubistva, i dr. Zbog mnoštva likova i
njihovih interakcija, odnosno zbog nastojanja da se sve to prikaže u jednom
dugometražnom filmu, ima se utisak, čak i sada kada je film kompletan i celovit u
svom trajanju, da je naracija „skokovita“ – nekontinuirana, fragmentarna bez jasne veze između pojedinih delova, tako
da se povremeno gubi nit priče. Sa te strane je, stiče se utisak, Vine omanuo,
dakle, i narativno i dramaturški. Kao da je računao na to da je svaki
potencijalni gledalac već čitao knjigu i da mu nije potrebno pažljivo konstruisati njenu radnju kroz razrađeniji scenario. Ispostavilo se, nameće se takav zaključak, da je
reditelj posle „Doktora Kaligarija“ i filma Genuine:
The Tragedy of a Vampire još jednom hteo da ispita mogućnosti
ekspresionistički dizajnirane scenografije, sada u aranžmanu ruskog arhitekte
Andreja Andrejeva, i da mu je to ovde bio osnovni zadatak.
U
tom naumu je i uspeo, jer je svaka od scenskih lokacija opremljena
deformitetima i prenaglašenostima arhitektonskih elemenata podražavajući tako
psihološki profil Raskoljnikova. Bilo da se radi o enterijeru (studentovoj
sobi, stanu Marmeladovih, kafani ili stepeništu koje vodi ka stanu žrtve) ili
eksterijeru (fasadi zgrada protagonista ili uličnom noćnom ambijentu), gledalac
ima osećaj teskobe i zatvorenosti u jedan poremećeni svet u kome svaka stvar
vrišti u bolu svog iščašenja. Posebno je vizualno upečatljivo unutrašnje stepenište
koje vodi od prizemlja do drugog sprata na kome se nalazi zalagaonica, tj.
mesto zločina. Basamci i odmorišta prošarani dubokim senkama, „izlomljeni“
rukohvati naspram kojih su izdužena romboidna vrata, zlokobno prate dolazak
ubice na mesto zločina. Kasnije se i u Raskoljnikovljevim košmarima pojavljuje
ovo stepenište, ali sada sa još naglašenijim izvitoperenostima i
izopačenostima. U njima ga prati i multiplikovan uvećani lik ubijene starice
koja mu se ceri, ali i upereni kažiprst svih njegovih bližnjih, koji ga
načičkani na tom stepeništu oštro i preteći posmatraju. Ako uporedimo ovakvu
scenografiju sa onom iz ranijih Vineovih filmova, možemo zaključiti da je ona
ovde najtrodimenzionalnija; mnogo više daje osećaj dubine prostora od one iz Genuine, ali i od one iz „Kaligarija“ u kojem
se svesno išlo na potpunu izveštačenost ne samo kulisa, već i glumaca preko njihovih kostima, šminke i teatralne glume. U „Raskoljnikovu“ imamo „trodimenzionalnu glumu“ kroz
metod Stanislavskog i prostornost ekspresionističke scene kao njen pandan,
pandan studioznog seciranja rastrojene psihe protagoniste.
Sve
rekoh osim toga da je „Raskoljnikov“ nemi film, pa je onda neizbežno pomenuti i
muziku koja ga prati. Verzija koju sam gledao uključuje kompozicije sastava The
Clarinet Trio & Alexey Kruglov. Moram da priznam da mi ova psihodelična svirka
na drvenim duvačkim instrumentima ne paše uz ovaj film. Zvuk drvenih duvača
prilikom džeziranja bi više odgovarao nekakvoj komediji, farsi... Možda je,
međutim, Vine zamislio da se bioskopske projekcije odvijaju u potpunoj tišini.
Hose Ortega i Gaset je u to vreme pisao: „Kinematografija je pokazala kako je
dovoljno utihnuti glasove ljudi i buku stvari pa da život, čak i onaj
najprostiji, prolazeći nemo preko ekrana, dobije neočekivanu dramatičnost. Čini
se da tišina izoštrava sve i daje mu dostojanstveni izraz.“
Comments
Post a Comment