Iako
je Invasion of the Body Snatchers,
svojevremeno, u eri duplih bioskopskih predstava, išao po Americi u paketu sa
britanskim The Atomic Man, pretpostavljam
zbog toga što su se oba filma bavila duplim telima – replikama ljudi, ja sam ga
ovde spojio sa jednim drugim američkim B-filmom čija sličnost sa ovim primarnim
se ogleda u atmosferi masovne histerije izazvane invazijom monstruoznih bića;
što vanzemaljaca, što ovozemaljskih mutanata. Za potrebe prethodnog posta, koji
se odnosi na najbolje naučno-fantastične filmove (OVDE), odgledao sam neka
propuštena ostvarenja iz žanra za koja sam smatrao da moraju biti uključena u
listu, među njima i dva o kojima je u ovom tekstu reč. Ona su, pak, tek delimično
zadovoljila moja očekivanja. Invasion of
the Body Snatchers je očekivano zauzeo prilično visoko mesto na listi, dok je Them! ostao ispod crte. Razlog tome je
što je ovaj prvi izbegao gotovo sve zamke naivnih pedesetih, odnosno zamke postavljene
pred tadašnje niskobudžetne filmove SF usmerenja (megalomanska priča o planetarnim
kataklizmama izvedena kao spektakl, ali oskudnim finansijskim sredstvima, zatim
neprirodno ubačena sentimentalna ljubavna priča, moralne pridike sa poukom i porukom, pa nategnuti
hepiend ili konfuzni, otvoreni završetak), dok ovaj drugi mahom upada u njih, u
zamke, mislim. Kako objasniti drugačije nego megalomanijom kada kolonija
džinovskih mrava u filmu Them! (koja bi trebalo da izgleda preteće) dobija
veliku minutažu i odrešene ruke da nastupi u svojoj plišanoj mlitavosti lutkastih
modela iako, kao takva, izgleda bezopasnije od kolonije običnih mrava prikazanih
na projekciji naučno-obrazovnog filma pred vojnom i državnom vrhuškom u cilju
upoznavanja odbrambenih snaga sa ponašanjem tih mravljih hibridnih srodnika.
Ovo navodim samo kao izričit i eklatantan primer adolescentske nezgrapnosti SF žanra tokom pedesetih, a sad da pređem na stvar
razmatrajući je u pojedinostima.
Invasion of the Body
Snatchers (1956) - Don Siegel
„Invazija
trećih bića“ odlikuje se pametno izabranim književnim predloškom i scenarijem
koji mogu da otrpe nizak budžet, jer se u filmu radi o desantu na planetu Zemlju vanzemaljskih bića
koja nemaju svoju formu, već je preuzimaju od ljudi. Otuda nije bilo potrebe za
protetičkom izradom fantastičnih bića ili monstruma u resoru specijalnih
efekata. Ta monstruoznost ovde proističe iz izmenjenog karaktera ljudi, njihove psihičke
dehumanizacije. Naime, spore iz svemira razvejane su po zemlji u okolini Santa
Mire, u Kaliforniji. One izrastu u mahunaste čaure sposobne da unutar sebe
formiraju identičnu kopiju čoveka pored kojeg se nalaze. Dok je čovek u snu, vanzemaljski entitet preuzima njegove fizičke i karakterne crte uključujući i
sva njegova sećanja. Tranzicija se završava potpunom asimilacijom ljudske
jedinke u identičnu mentalno-fizičku formu s tom razlikom što je novonastala
kopija lišena ljudske empatije i osećanja. U Santa Miri doktor Hil, lokalni
lekar, počinje da prima pacijente koji tvrde da pojedinci iz njihovog okruženja
nisu ti za koje se predstavljaju a koji, zapravo, samo fizički, naizgled, jesu
to što jesu. On u konsultaciji sa psihijatrom zaključuje da se radi o
kolektivnoj histeriji, jer nikakvo logično objašnjenje, niti dokaz, ne govore da
su ljudi naprasno postali neko drugi. Sve dok dr Hil u kući jednog svog
pacijenta ne naleti na zametak njegovog dvojnika u podrumu, on svoj stav ne
menja. Ali posle toga on i njegova bivša devojka Beki počinju da shvataju da se
njihovo okruženje drastično menja, da se mnogi ponašaju izveštačeno i po
automatizmu ostavljajući tako sumnju da su replike a ne
stvarne ličnosti. Hil čak pronalazi i
zametak Bekijinog tela u njenoj kući i uz snebivanje uništava ga zajedno sa ostalim zatečenim
„ljudima-larvama“.
„Invazija
trećih bića“ se odmotava kao Hilov flešbek dok on u policijskoj stanici
susednog grada objašnjava organima reda razloge svoje izbezumljenosti. U tački
njegove ispovesti, u kojoj dr Hil i Beki postanu begunci od žitelja Santa Mire,
žitelja koji su do poslednjeg pretvoreni u svoje identične dvojnike
vanzemaljskog porekla, gledaocima još jedino nije objašnjen način na koji će oni stići
do susednog grada, a pitamo se i zašto sa dr Hilom u stanici nije i Beki.
Svedočimo, pritom, o načinu na koji se džinovske „mahune“ prevoze do svojih „domaćina“,
zaokružujući tako svoje razumevanje koncepta i procesa invazije Zemlje od
strane nevidljive vanzemaljske sile. Iako je samo ovaj mali, provincijalni deo
Kalifornije sada potpuno okupiran, kroz Hilovu izbezumljenost, i strepnju i
strah stanovnika susednog grada, nagoveštava nam se globalno širenje ove zlokobne
epidemije pretvaranja ljudskih individua u beskarakterne i bezdušne jedinke sa
tuđinskim, izvanzemaljskim genima.
Film
vrlo moćno od samog početka razvija ideju istovetne drugosti pretvarajući u
očima gledalaca stanovnike Santa Mire najpre u paranoike, a zatim u promućurne
trezvenjake i mučenike koji postaju žrtvama jedne nepoznate razarajuće sile,
one koja ih uništava iznutra. I pored pomalo krutog nastupa glavnog glumca, transformacija dr Hila iz samouverene ličnosti u ličnost duboko nagriženu sumnjom, pa
sve do njegovog histeričnog nastupa izazvanog svešću o realnoj opasnosti po
sudbinu čovečanstva, doprinosi sveopštem osećaju paranoje, koji se neminovno
nameće gledaocima pred nevidljivim napadačem i uzurpatorom samih ljudskih
života. Specijalni efekti su korišćeni minimalno, samo kada je to neophodno i
na način da se ne teži spektaklu. Oni uključuju prikaz ogromnih čaura sa
zamecima ljudskih dvojnika. Ti dvojnici su lutke oblikovane prema izgledu
protagonista, ali njihova izveštačenost taman zadovoljava činjenicu da su u
pitanju replikanti, dakle, ne sasvim istovetna tela, pogotovo ne dok se
razvijaju unutar čaura. Ta tela su još uvek bez crta lica, bez bora, tako da
nemaju ni otiske svojih prstiju kao identitetsku oznaku, a obujmljuje ih amorfna organska masa i
penasta supstanca čineći ih uverljivim predstavnicima stadijuma „ljudske larve“.
Akcione scene borbe između ljudi i replikanata i potere kojoj su podvrgnuti dr
Hil i Beki, takođe su snimljene ekonomično i svrsishodno. Zapravo, ceo film je
ekonomičnog toka, bez digresija, i u svojih osamdeset minuta dinamično nam
pripoveda priču o invaziji svedenu na mikroplan jedne lokalne zajednice. Čak i
nagoveštaj ljubavnog odnosa između dvoje glavnih junaka čvrsto je uklopljen u osnovno
narativno tkanje. Možda se samo jedanput podsmehnemo ovom autoritativnom filmu
u trenucima kada, tokom potere i životne ugroženosti, dr Hil nađe vremena da
udeli komplimente Beki na račun njenog izgleda i onoga što on oseća prema njoj.
Takođe, učestano se naručuje i hladnokrvno pijucka suvi martini i burbon, čak i
tek nakon što je prvi put otkriveno telo dvojnika, telo identično vlasniku bara
za piće koje on služi gostima, a neposredno pre nego što se o tome obavesti policija.
Them! (1954) - Gordon
Douglas
U
slučaju filma Them! podsmešljivi
osmeh je mnogo češće prisutan kod zahtevnog gledaoca za kakvog sebe smatram.
Istina, u prvih pola sata, tokom ekspozicije i zapleta, pažljivo nam se i
postepeno predočava tema filma sa dozom misterije koja nas lepi za ekran i
udubljuje u likove i radnju. Čak i mnogo više one koji su bez bilo kakvog
predznanja po pitanju ovog filma. Međutim, onog trenutka kada se pojave plišani
modeli džinovskih mrava i sukob između njih i ljudi koji im se krvi napijaju,
postaje nam poprilično neprijatno kada treba da se saživimo sa simpatičnim nam
pozitivcima, policajcima u misiji spašavanja sveta od najezde tih šuntavih mravljih
monstruma. Jeste, taj gigantizam mrava deluje preteće, ali njega je
stvorio čovek svojim nesavesnim rukovanjem naprednim tehnologijama. Posle prve
probe detonacije atomske bombe, negde na američkom jugozapadu 1945. godine, ne samo što je otvoren prolaz između dimenzija omogućujući zlu u formi Džudi da se raširi po našem svetu, nego se desilo nešto mnogo gore; ozračene su kolonije mrava i one su počele da mutiraju. Posle jedne decenije ti
mravi su se uvećali do enormnih dimenzija. Mogu da narastu do dva i po metra i
sada njihov prednji par nogu u vidu okoštalih hvataljki i kiselina koju luče
predstavljaju smrtnu opasnost za ljude. Uistinu, ti uvećani mravi, kao i oni
pređašnji, sićušni, vole slatko i idu na šećer, pa je čovek samo kolateralna žrtva
kada ta čudovišna stvorenja provaljuju u kuće tražeći hranu po kuhinjama.
Policajci,
koji su bili na uviđajima na dva takva ruinirana mesta, gde su naišli na tragove
nepoznatih stvorenja, ali i na beživotna ljudska tela, alarmiraju svoje pretpostavljene, a
ovi obaveste vladu. Vlada šalje naučnika-biologa da utvrdi o kakvim se to
stvorenjima radi. On uz pomoć svoje pametne ćerke, a na osnovu izjava
očevidaca, uspeva da reši zagonetku. Shvata da se radi o mutiranim mravima, pa
nadleće pustinju u potrazi za džinovskim mravinjakom. Kada ga nađe i prokljuvi da
su se dve mravlje kraljice izlegle i sazrele, a potom i napustile leglo
odletevši prema zapadu, naredi policiji i FBI-ju da unište mravinjak i da se
otisnu u poteru za beguncima kako ovi ne bi oformili nove kolonije i nezadrživo
se raširili diljem Amerike. Snage potere dolaze do saznanja da je jednu
kraljicu likvidirala mornarica na pučini mora za vreme njenog gnežđenja u
utrobi prekookeanskog broda, dok je do druge vodio trag u vidu uništenog vagona
sa tovarom šećera na prilazu Los Anđelesu. U međuvremenu je u zemlji
proglašeno vanredno stanje koje je rezultiralo pronalaskom poslednje preživele džinovske
mravlje kraljice. Nestanak dva dečaka u kanalizacionim tunelima ispod LA-ja
doveo je vojsku i policiju nadomak konačnog obračuna sa preostalim hipertrofiranim termitima. Ispostavilo se da su u
podzemlje deca naterana pojavom ovih spodoba i da se u najdubljim podzemnim
hodnicima nalazi i sama kraljica. Vojno naoružanje; puške, mašinke, bazuke i
bacači plamena su ekspresno okončali ovu masovnu „plišanu revoluciju“
gigantskih mrava.
Dijagnoza
onog psihijatra iz Invasion of the Body
Snatchers, da su stanovnici Santa Mire potpali pod masovnu histeriju, više nego
na likove u filmu se odnosi na građane posleratne Amerike i njihov strah od
aveti komunizma i nuklearnog rata do kojeg može da dođe kada se „hladni rat“
zakuva. Teme ova dva filma mogu se čitati u pomenutom ključu; da su oni
alegorije stanja posleratnog društva SAD-a. Međutim, iako je Them! preokupiran strahom od atomskog
rata, koji je bio vruća tema tadašnje globalne politike, ali više nije, pa ni
ovaj film ne generiše danas strahove kakve je stvarao tada, Invasion of the Body Snatchers svojom
paranojom usmerenom prema drugom, drugačijem, nepoznatom, u krajnjoj liniji, ka
dehumanizovanom, obezljuđenom pojedincu, aktuelan je i danas, u eri otete
svesti od strane konzumerističkog shvatanja proisteklog iz savremenog ogoljenog
kapitalizma i materijalizma. Ovaj film kod „budnog“ današnjeg gledaoca izaziva strah i jer priziva svest o sve većoj raširenosti autokratskih režima,
gajenju jednoumlja na račun slobodnog mišljenja, izražavanja i delanja, svest o
netoleranciji, širenju ksenofobije i mržnje prema drugoj rasi, naciji i veri...
No, da ne idem dalje. Ostajući samo u sferi filmske fikcije mogu da zaključim
da je Them! pre svega jedan zabavan
žanrovski uradak, koji je možda u početku obećavao više, ali se posle ograničio
na klišee onovremenog sajensfikšna, dok je Invasion
of the Body Snatchers uspeo da nadgradi žanrovsku matricu svojim idejnim
potencijalom, ali i koherentnom, sugestivnom izvedbom kojom se on uzdigao i
postao vanvremeni klasik.
.jpg)
Comments
Post a Comment