Snoviđenja XXXVII – Na groblju

 

    Sunčano vrelo jutro na dvogodišnjicu smrti moje majke donelo je još jednu smrt. Saznadoh da je tokom noći umrla i majka mog drugara Uroša. Stradao mu je brat pre nekoliko godina kao žrtva masovnog ubice, a potom, evo, umreše mu i roditelji jedno za drugim. Suđeno mi je, izgleda, da danas ceo dan provedem na groblju. Pogledah u oca nakon što mi je izneo ovu tužnu vest i pomislih da ću i ja jednog dana ostati sam, onda kada ni njega više ne bude... Mračne misli mi rasteruje zvuk motora auta koji je upravo pristao uz kuću. To su moj brat i bratanica, oni koji uvek sa sobom donose i dobro raspoloženje, čak i danas kada je povod njihovog dolaska godišnjica smrti naše mame i bake.

    Pripremili smo dva buketa belih ruža ubranih u bašti iza kuće, zapakovali sveće, pa seli u auto i zaputili se ka groblju. Put nas je vodio pored seoske crkve gde nisam mogao da ne zapazim i konstatujem kako se današnja mladež pedantno prekrsti svaki put kada tuda prođe. „Šta tu ima čudno?!“ – odbrusi mi bratanica Ana. „Ti se ne javljaj. Ti, koja si prešla s građanskog na versko vaspitanje samo zato što su sve tvoje najbolje drugarice tamo!“ – odgovorih joj ja. Ona me u stvari i nije čula, jer je nešto važno kucala na telefonu. Zlonamerni bi rekli da je ova moja rečenica isuviše dugačka za tanušnu koncentraciju i strpljenje ove nove, digitalno-anksiozne generacije.

    Na groblju smo bili gotovo sami. Sunce je žestoko pržilo, a vetar koji je počeo da duva samo je oblikovao tu vrelinu. Ponavljao se onaj dan sa majčine sahrane kada je bilo četrdeset stepeni. Dok je otac bezuspešno pokušavao da upali sveće, a brat odmeravao novi spomenik i tu proširenu grobnicu koja bi trebalo da postane porodična, Ana se krstila. Kao da nastavljam onu započetu priču iz kola, rekoh joj da ja nisam religiozan i da ne držim ni malo do svih tih rituala. Umesto toga volim da se prisetim pokojnika i da ispričam neku dirljivu priču vezanu za njega. Jer jedino što vredi i ostaje zapravo je sećanje i spomen njegovih najbližih.

    Ana nije ništa govorila, ali je sada slušala. Posle par minuta tišine (dok sam ja razmišljao kako je i ta tišina na groblju nešto što istinski povezuje žive i mrtve) ona upita gotovo bolno: „Kako je moguće da te bude, pa da te onda odjednom nema?“ Nemajući, naravno, odgovor na to pitanje, počeh bespomoćno da vrtim staru izlizanu pesmu: „Prisećamo se stalno pokojnika i tako ih oživljavamo u našim glavama i srcima. Pisci, recimo, pišu da bi iza njih ostalo nešto opipljivo kao što su knjige i onda oni žive u toj svojoj zaostavštini koja podseća buduće generacije na njih i imponuje im. Ti, opet, lepo slikaš, i ako nastaviš da neguješ taj svoj talenat jednog dana ćeš stvarati dela za večnost, što se kaže, a to znači da će svi oni koji budu posmatrali tvoje slike misliti i o tebi, tvom karakteru i tvom životu dugo nakon tvoje smrti, i diviti ti se.“ „Ali šta ću ja da imam od svega toga ako sam već mrtva...?“

    Ovo njeno pitanje je još dugo odzvanjalo kroz tu spokojnu grobljansku tišinu. Otac je još jednom poljubio majčinu sliku, pa krenusmo nazad kroz glavnu aleju groblja. Sunce je još jače pržilo, a vetar neprestano duvao. Negde na sredini te aleje iznenada se prolomi jak tresak, prozukao zbog vetra, a onda i šupljo zazvečaše kamenčići. Osvrnuh se i videh da se to prevrnula saksija sa cvećem na grobu moje učiteljice. Zapravo, ona, Marta, bila je učiteljica i mom bratu i ocu. S ocem je započela karijeru, a sa mojim mlađim bratom je i završila. To ispričah zbog Ane. Poželeo sam da joj vratim nadu u ljudsko postojanje i dam smisla životu. „Veze između učiteljice Marte i naše porodice su toliko jake da je ona morala da nam skrene pažnju i da nas pozdravi, čak i sa onog sveta.“ – rekoh polušaljivo. Otkrih joj i da mi se nešto slično desilo još jednom kada sam sâm prolazio kraj njenog groba, ali i da su slične neobjašnjive pojave relativno česte. I pored toga što sam zakleti skeptik kada se radi o bilo kakvom obliku života posle smrti, priznao sam joj da su me takve čudne stvari pokolebale u sopstvenim uverenjima. „Sada već i verujem u to da za čovekom nešto od njegove individue, i u bukvalnom smislu reči, može da preostane“ – slagah je ne trepnuvši.

    Ana se prekrstila, a ja sam to uradio na svoj način – ispričah nešto o Marti. „Marta me je volela. Sada, kada sam za sobom ostavio sve te prosvetne radnike koji su me podučavali, shvatam i da sam ja nju voleo. Ali, i ona je, kao uostalom i svi prosvetari u osnovnoj školi u to vreme, povremeno fizičkom silom disciplinovala decu. Ne, ona nije udarala šljagu, čvrge, terala decu da čame u ćoškovima, ona je imala svoj metod. Hvatala je nemirnu decu za zulufe, pa ih čupala povlačeći pramen kose oštro nagore. Ja nisam nikad prošao kroz taj dril, ali oni koji jesu posvedočili su mi da takva disciplinska mera nije ni malo naivna, niti bezbolna.“ „Ju, kako tako možeš da pričaš o pokojniku, i to na njegovom grobu?!“ – iznenadi se Ana. „Takav je život – sastavljen od lepih i ružnih stvari. Iznoseći samo onu lepu sliku, mi pokojnika prizivamo samo polovično. Marta ovim mojim ’bogohuljenjem’ zadobija svoje pune konture i na svojevrstan način ponovo se rađa u svoj svojoj rascvetaloj životnosti.“ – tako odgovaram dok uspravljam saksiju i vraćam one kamenčiće, a krajičkom oka posmatram nasmejani učiteljičin lik.

    Nastavljamo, konačno, ka izlasku iz groblja, a sa same kapije ka nama korača Uroš noseći piće u grobljansku kapelu. Izjavljujem mu saučešće, a on podseća da je sahrana u tri popodne. „Nećeš da se prekrstiš, tj. da kažeš nešto i o Uroševoj preminuloj majci, ocu ili bratu?“ – proziva me Ana potom, a onda na moju ćutnju odgovara hvatanjem za telefon. Neka rečita tišina vlada u kolima, možda usled produženog dejstva onog svečanog mira groblja, mira podržanog uljuljkujućim monotonim zvukom motora. Kao da smo odlaskom tamo i tajnim opštenjem sa mrtvima uravnotežili svoju dušu. Gorčinu, pak, unosi ona očeva suza jedva viđena u retrovizoru. Ona je dokaz toga da je do potpune ravnoteže nemoguće doći. To bi pretpostavljalo poznavanje odgovora na večna pitanja: „Zašto čovek umire? Kako je moguće da te bude, pa da te onda odjednom nema? Šta se, zapravo, dešava posle smrti? Da li je fizička smrt i apsolutna smrt ili možda postoji nekakav posmrtni oblik egzistencije?“ Ali život je takav kakav je, enigmatičan, on ne promišlja i ne odgovara bilo kome za bilo šta, on samo nezaustavljivo ide dalje.

*Na prikazanim slikama predstavljena su platna ruskog simbolističkog slikara Viktora Borisova-Musatova (izvor: https://www.wikiart.org)