Ukratko o još nekim filmovima I – Od fantazije ka hororu

The Magicion (1958) – Ingmar Bergman. Film Ansiktet („Lice”), naslovljen još i kao The Magician, nastavlja mističnu fazu Bergmanovog opusa, koja započinje sa „Sedmim pečatom” i dalje se nastavlja sa, između ostalog, The Virgin Spring, Through a Glass Darkly, The Silence, Persona, Hour of the Wolf, Shame i dr. Ovaj film je, iako po kvalitetu za dlaku zaostaje iza prethodno pomenutih filmova, paradigmatičan u smislu Bergmanove mistične poetike. Sam alternativni naslov The Magician, koji se prevodi ili kao iluzionista ili kao čarobnjak, simbolizuje to balansiranje između prirodnog i natprirodnog. Bergman teži da izbriše granicu između njih i da ostavi gledaoca u dilemi šta je istina. Često to postiže samo nadrealnom atmosferom, koja prati realističnu priču. U Ansiktet-u on na kraju filma razrešava ovo pitanje objašnjenjem da je sve što je delovalo natprirodno u suštini trik iluzioniste, odnosno vešto lažirana predstava stvarnosti. Možda deluje čudno što je Bergman ovaj put tako vulgarno odbacio natprirodno i ogolio stvarnost, ali postoji poenta svega toga i ona je u sledećem. Naglom transformacijom misterioznog, prefinjenog gospodina Voglera u bednog prevaranta Voglera, koji moljaka za bednu crkavicu svoje poslodavce, izaziva razočaranje kako kod njegove publike, tako i kod gledalaca samog filma. U suštini ovo razočaranje je plod svesti o plemenitosti umetnosti u najširem smislu, koja kreira neku višu, nadrealnu stvarnost i, sa druge strane, banalnosti same svakodnevice sa svojom bolnom telesnošću. Dakle, takav antiklimaktičan završetak ubedljivo ističe značaj čovekove duhovne dimenzije u materijalističkom svetu, što je i poruka i opomena svima nama koji u takvom svetu živimo.

The Last Temptation of Christ (1988) – Martin Scorsese. O Skorsezeovom klasiku je već toliko toga napisano i moj osvrt bi verovatno bio suvišan, ali imam potrebu da akcentujem ključnu poruku koju šalje ovaj film, a koja je obeležena kontroverznim recepcijama gledalaca, vernika i same zvanične crkve. Mislim da do remek-dela „Poslednje Hristovo iskušenje” uzdiže upravo poslednjih „jeretičkih” četrdeset minuta tokom kojih, pred smrt na krstu, Hristu proleće, ne ceo pređašnji, već ceo budući potencijalni život Hrista-čoveka. Ovu viziju, odnosno poslednje iskušenje kojim ga đavo iskušava, uspeva da prevlada i konačno postaje svestan svoje misije - misije Hrista-Boga. Efektan završni kadar u kojem Hrist umire na krstu sa osmehom na licu je verovatno najveći udar na crkvenu dogmu, u filmu inače punom „sitnih jeresi” i „bogohuljenja”, iako on po svojoj suštini nije ništa bogohulno, već naprotiv, ostaje u sferi jevanđeoske ljubavi i pravoverja. Ovaj zaokret u poslednjoj četvrtini filma može da se brani i pred skepsom racionalista, i to biološkim dokazima ili barem hipotezama, jer je iniciran moždanim ropcem, trenutkom pred samu smrt kada mozak proradi svetlosnom brzinom i u tom jednom trenutku razvije čitavu dramaturgiju, odvrti ceo jedan život ili bar jednu epizodu iz života. Priče bazirane na efektu moždanog ropca uspešno su ispričane najčešće u hororima, kao što su Jacob's Ladder, An Occurrence at Owl Creek Bridge, Carnival of Souls i drugima. Ovo stanje podrazumeva i halucinacije u vidu projekcija raznih fantastičnih i natprirodnih dešavanja, a filmove sa ovim motivom prati i dvostruki tvist; prvi, kada uđemo u mozak čoveka na samrti, a drugi, kada izađemo i shvatimo gde smo bili.

Mishima: A Life in Four Chapters (1985) - Paul Schrader. Još jedan klasik koji zaslužuje širi osvrt, ali pre toga moram da dam oduška svom oduševljenju i uzviknem: „Čista poezija u slikama ili kako bi to rekli na srpskom - pure cinema!” Ali može da se svrsta i u shocking cinemu, ne toliko zbog krvave scene sepukua, koliko zbog aluzije na Mišiminu istorijsku tragičnu sudbinu i time indukovani dokumentaristički filing. Konzervativac, nacionalista i patriota. Znamo mnoge koji se takvima smatraju i isto tako znamo da su u suštini obični licemeri-kalkulanti. Mišima je u stanju da se žrtvuje za svoje ideale, zbog čega bi ga gore pomenute "patriote" smatrale budalom, ali bez obzira koliko su njegova uverenja ispravna, ja ne mogu a da mu ne iskažem poštovanje. Kao, uostalom, i Šrederu, koji je naglašenom stilizacijom i poetizacijom dao apoteozu Mišiminog života na način da je izgradio umetnički mit kakav je na polju filma teško dostižan.

Dance of Reality (2013) – Alejandro Jodorowsky. U ranim filmovima Jodorovskog kepeci, bogalji, transvestiti i ekscentrici svake vrste su korišćeni kao radikalno sredstvo da se kritikuje društvo, odnosno nasilje koje ono proizvodi kroz politiku i religiju. Oni su tamo služili svrsi i bili sastavni elemenat tadašnje subverzivne filmske poetike Jodorovskog. U ovom njegovom poslednjem filmu, koji je autobiografski, akcenat je pre svega na njegovom privatnom životu tokom adolescencije, odnosu sa majkom i ocem, a šira društvena slika i kritika društva je u drugom planu. Zbog toga simbolična snaga, koju su posedovali ovakvi likovi u ranijim društveno angažovanim filmovima, sada izostaje i njihovo prisustvo deluje usiljeno. Samim tim i kritika kapitalizma, diktature, religije je pomalo bezuba. Jodorovski je i dalje nadrealan i u tome maštovit, ali sada gaji nadrealizam felinijevskog tipa. Fokusiran je na sebe kao dečaka i svoju porodicu, a međusobne odnose prikazuje u simboličkom ključu, i sve to radi pristrasno i preemotivno. To naginjanje ka Feliniju povremeno ide do te mere da se opasno približava i Kusturičinom patosu. Pošto nisam neki ljubitelj ove vrste surealizma, ni Dance of Reality nije mogao da mi se posebno svidi.

Feardotcom (2002) – William Malone. Nisam mogao da verujem da je Feardotcom toliko loš koliko to kazuju krajnje nepovoljne kritike, s obzirom da sam ga nekad davno gledao i zapamtio kao solidnog, pa sam se odlučio na još jedno gledanje. I ostao sam pri svome! Radi se o filmu tipa style over supstance i u tom smislu me je zadovoljio. Pljuvanje kritičara usmereno je na scenario i karakterizaciju likova, dok sam ja u tom smislu bio manje strog postavljajući se kao da je u pitanju jedan od predstavnika giallo-a ili italo-horora. I to nisam uradio slučajno, jer, jednostavno, Meloun se zaneo fetišizirajući nasilje kroz vizuelno agresivne i pomalo iritirajuće scene košmara u kojima gotovo neprozirni mrak probijaju sevajući, stroboskopski zraci otkrivajući samo delimično ono što se dešava u kadru, a pritom je zapostavio smislenost priče, karaktere i dramu. Dakle, ja sam se usredsredio na stil i uživao u čistoj filmičnosti nalazeći jedino da je slika možda suviše mračna i da to umanjuje vizuelnu raskoš koja odlikuje Parasomniju i House on Haunted Hill.

Escape from New York (1981) & Escape from L.A. (1996) – John Carpenter. Ponovnom gledanju podvrgao sam i „Bekstva“, kako iz Njujorka, tako i iz Eleja. Nemam običaj baš često da repriziram filmove, ali Escape from NY je bio jedan od mojih favorita iz detinjstva. Posle ovoliko prohujalih godina pomalo sam strahovao od mogućeg razočaranja. Donekle opravdano, jer sada nisam osetio onaj nekadašnji impakt, ali i dalje je to, smatram, odličan film, dosta bolji od nastavka koji me je očekivano ostavio ravnodušnim. Ipak, i Escape from LA je zadržao subverzivnost prethodnika. Iako se od početka odvija kao tipičan superherojski spektakl sa antiherojem kao protagonistom, do kraja se transformiše u još jedan karpenterovski apokaliptični, antiestablišment, a i uopšte mizantropski film, dakle film sa stavom kakav se danas retko viđa. Uostalom, da li je neko negde drugde video da je američki predsednik prikazan u tako bednom stanju i toliko izložen sprdnji kao u EFNY ili da je u toj meri predstavljen kao hulja i najobičnija ljudska gnjida, kako je to učinjeno u EFLA?! Sumnjam.

The Eternal (1998) – Michael Almereyda. Uz vampirski film „Nađa”, The Eternal ili Trance je moj omiljeni film Majkla Almereide. Početak pomalo liči na Kurosavin Loft; Luckasti profesor istorije, koji živi u irskom starom zamku, otkriva mumificirano telo, navodno druidske veštice, staro dve hiljade godina. Ali onda se tu upliću njegova sestra alkoholičarka u poseti sa porodicom iz Amerike, njegova luda majka i usvojena devojčica, koja je u stvari materijalizovani narator i kao nekakva spona između ovog i onog sveta, jer je uvek negde tu u kadru, ali uvek eterično pasivna. Mumija ima magnetni uticaj na profesora i opsesivno dejstvuje na njegovu sestru, čija opsednustost (uz delirijum tremens) izaziva halucinacije, što onda otvara prostor za Almereidin artizam i dekonstrukciju postulata horor žanra. Mada, ukoliko se dobro sećam njegove „Nađe”, ovde je Almereida manje avangardan i bliži je žanrovskim kalupima.

Open Wound (2016) – Momir Milosević. Imao sam sreću da ovaj domaći film odgledam u bioskopu, jer je vizuelno toliko opčinjavajući da bi mogla da mu se oprosti i eventualna idejno-tematska ispraznost ili promašenost. Pored toga što crno-bela fotografija odražava to sivilo u Sarinoj duši nakon razlaza sa prijateljicom, ona daje i novi uvid u atmosferičnost beogradskih sivih ulica i blokova. Takođe, potpuna okrenutost ka Sari i Alisi i njihovom međusobnom odnosu postiže se ne samo izbacivanjem iz kadra svih drugih lica, već i stavljanjem van fokusa (zamućenjem) svega ostalog. Time se zamućuje i granica između snoviđajnog i stvarnog, unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Jer drugi deo filma, odnosno njegova sama završnica, je Sarina fantazmagorična projekcija njenih unutrašnjih demona. Hoću reći da završetak filma ima smisla ako se čita na ovaj način, to jest ako surovi obračun čudovišta sa Alisom shvatimo kao Sarinu unutrašnju borbu da preboli neuzvraćenu ljubav. To što se na kraju smeška prijateljski nastrojenom mladiću (udvaraču) u fotografskoj radnji ne znači da je najednom od homo- postala heteroseksualka, već pre to da je prebolela Alisu i da je shvatila da život ide dalje.

Another Earth (2011) – Mike Cahill. Ovaj film je teško žanrovski definisati a da ga ne stavimo u široku kategoriju nezavisnih filmova, to jest smatrati ga za arthouse ili indie movie. Another Earth nije horor, ali nije ni naučna fantastika, već pseudo science fiction movie. Reč je, u stvari, o proživljavanju posledica intimne tragedije, koja je ukrstila sudbine dvoje stranaca. Oni se bore sa osećanjem krivice, tuge, očaja; jedno teži ka iskupljenju, drugo ka nalaženju smisla daljeg življenja. Poneki kadar u ovoj intimnoj drami zakači na nebu naše drugo planetarno ja i to je sve od predstave Druge Zemlje za koju samo znamo da je „preslikana” planeta Zemlja sa svim bićima koja na njoj žive. Ideja o postojanju mistične planete koja utiče na život na Zemlji razrađena je mnogo bolje u „Melanholiji” ili „Solarisu”, ne samo „Solarisu” Tarkovskog, već i ovom Sodebergovom rimejku iz 2002. godine.