Peter Ibbetson (1935) - Henry Hathaway

 

Šta biste pomislili kada bih vam predstavio film na ovakav način: Devojčica Mimsi i dečak Koko, koji su razvili iskreno prijateljstvo igrajući se zajedno u svom komšiluku, bivaju sticajem okolnosti razdvojeni, pa odrastaju nezavisno jedno od drugog. Ali njihova draga uspomena na prostosrdačnu detinju ljubav ne bledi i obeležava im živote čineći ih senzitivnim i melanholičnim osobenjacima, koji u predstavnicima suprotnog pola traže odraz svoje prve ljubavi. Kada im sudbina konačno ponovo ukrsti puteve, ushićeni napuštaju njihove dotadašnje rutinirane živote i postaju nerazdvojni; u životu, snovima i večnosti... Da, pomislićete, još jedna bljuzga za natapanje maramica. Ali nije baš tako.

André Breton je ovaj film nazvao „trijumfom nadrealističkog mišljenja“, dok su meritorni filmski kritičari uznosili njegovu lepotu u mirnoći i spokojstvu ugođaja koji pruža, a koji povremenim izlivima sentimentalnosti daje dostojanstvo. Taj snoviti ugođaj posledica je same radnje filma nastalog prema istoimenom romanu Georgea du Mauriera, jer je odnos između Kokoa i Mimsi, odnosno Pitera i Meri, kako glase njihova zvanična imena, bajkovito romantičan i natprirodan u smislu da njih dvoje imaju zajedničke snove u kojima žive svoju ljubav punim plućima, a takođe je i posledica umetničkog dizajna maestra Hansa Drajera, kojim je osmišljena scenografija eksterijera pre svega u scenama snova, i fotografije Čarlsa Langa, koji je sve to adekvatno snimio u luminescentnoj crno-beloj tehnici.

Koko je nakon smrti svoje majke odveden iz pariskog predgađa, gde je živeo u zajednici engleskih emigranata, i prepušten je na brigu stricu u Londonu. Preuzeo je majčino prezime i kao Piter Ibetson završio arhitekturu, a zatim se zaposlio u arhitektonskom birou i živeo povučeno posvetivši se potpuno svojoj profesiji. Jednog dana šef ga je obavestio da ga očekuje posao u Jorkširu, na imanju vojvode od Tauersa. U pitanju je rekonstrukcija pomoćnih objekata tokom koje će biti ugošćen u vojvodinoj kući. Tamo dolazi u oštar sukob sa vojvotkinjom Meri, koja se meša u njegove projektantske planove tražeći pojedine korekcije, što nam govori da se njegov jogunasti karakter nije promenio još od detinjstva i prepucavanja sa Mimsi. Iz tog sukoba rađa se i međusobna privlačnost, onako kako je to bio slučaj i u odnosu Kokoa i Mimsi. Ta privlačnost je dobila takav intenzitet da Piter i Meri nisu oklevali da iznesu svoja osećanja ni pred vojvodom, Merijinim mužem. Jednom takvom prilikom, kad je Piter shvatio da je Meri u stvari Mimsi, ljubomorni vojvoda je potegao pištolj, a Piter bio prinuđen da se brani i u aktu samoodbrane počinio ubistvo.

Pošto je bio osuđen na doživotnu robiju, Piter više nije mogao da viđa Meri. Međutim, jedne noći usnio je san u kojem Meri prolazi kroz rešetke i poziva ga da krene za njom. Ali, da li je to bio san, onakav kakav bi trebao da bude? Meri mu u tom snu poručuje da će mu sutra poslati njen prsten kako bi se uverio da je ona zaista bila u njegovom snu. Sutradan nakon što je pretučen od čuvara, gotovo na samrti, dobija njen prsten i shvata da su on i Meri sanjali isti san. I ne samo to, taj san i budući njihovi snovi imaju snagu realnosti; oni osećaju da su zaista zajedno dok sanjaju, a kad se probude ostaje im živo sećanje na taj doživljaj. Njihov zajednički život sada se svodi isključivo na tu idealizovanu, ali opipljivu realnost snova i dok oni u stvarnosti životare u svojoj usamljenosti i pritom stare sa godinama, u snovima su zajedno, večno mladi i zaljubljeni. Na kraju život se završava, ali da li je time kraj i snovima ili oni samo poprimaju neki drugi oblik i nastavljaju da žive nevezano za fizičko trajanje? Odgovor je, naravno, optimističan.

Gari Kuper i En Harding su bili srećan izbor i ključan preduslov za romantičnu dramu, kakav u stvari „Piter Ibetson“ i jeste. Hemija između njih deluje, ali su ova dva lika i sama po sebi zaokružene celovite ličnosti. Kuperov Piter je u punom smislu reči zanesenjak, ranjena duša koja vuče ožiljke iz rane mladosti  i time osuđena na samoću i svoj unutrašnji svet. Taj unutarnji svet očituje se spolja samo u njegovoj rezervisanosti u društvu i odsutnom pogledu, koji nam nagoveštava da je Piter još uvek Koko, dakle da živi u prošlosti u društvu svoje Mimsi. Meri u izvedbi Hardingove je naizgled jaka, nezavisna žena, koja je takva ne usled prosperitetne udaje, već zbog njene prgave naravi kakvu je pokazala još kao mala Mimsi. Iako u suštini različite ličnosti po svom karakteru, ovo dvoje povezuje neugašena strast koju gaje jedno prema drugom. Opipljivi dokazi te neugasle ljubavi su, pored emotivnih izliva između njih dvoje u vojvodinom prisustvu, i Piterovo otvaranje duše u zatvoru pred okorelim robijašima, koji ga, naravno, zbog toga izvrgavaju ruglu, kao i Merijina sačuvana iscepana haljinica iz vremena poslednjeg susreta sa Kokoom.

Metaforični prikaz ove neuništive ljubavi dat je kroz fantastične prizore iz snova u kojima se srećni i nasmejani Piter i Meri nalaze u idiličnom i bajkovitom brdovitom pejzažu ispunjenom blistavim šumama i rekama. Posećuju i svoj zavičaj zamrznut u vremenu njihovog detinjstva. U jednom od snova oni se penju na najviše brdo, vrh sveta, kako kaže Meri. Kada su stigli gore, sa najvišeg planinskog grebena zaseni ih prekrasni dvorac svojom besprekornom belinom. Piter kaže Meri da ga je on izgradio za nju... Ali navlače se tamni oblaci i on sa zabrinutim izrazom lica kaže da je ta građevina krhka i da joj preti opasnost da se sruši. Udara grom u podnožje dvorca i zaista počinju da se obrušavaju njegove zidine i ne samo one, već se urušavaju i same planine. Piter i Meri počinju da beže i u tom bezglavom trku gube jedno drugo. Ovakva gusta simbolika sna, ali i nepatvoreno i hrabro iznošenje najdubljih misli i osećanja u stvarnom životu ovo dvoje ljubavnika, najverovatniji su razlozi veličanja ovog filma od strane pripadnika nadrealističkog pokreta. Piter i Meri striktno slede svoju intuiciju i pritom prenebregavaju pravila ponašanja, običaje, moral. Oni su sami sebi dovoljni, što pokazuje i ambijent snova, koji kao građevina njihovih najdubljih želja ne sadrži druga ljudska bića. Gledajući prsten koji je najpre video u snu, a koji mu je sutradan Meri poslala u zatvorsku ćeliju, Piter je u svojoj ganutosti prozborio: „Izgleda kao prsten... ali nije. To su u stvari zidovi sveta. Unutar toga je magija ostvarenja svih želja... Unutar toga ona živi, a i sve ostalo u tom svetu vodi k njoj. Svaka ulica, svaka staza i svaka kapija. Taj svet je naš svet.“