The Falls (2021) & Aloners (2021)

The Falls (2021) - Mong-Hong Chung 

Seća li se još neko epidemije korona virusa, vanrednog stanja i vanrednih mera, života pod maskama? Možda, ali čini se kao da je sve to bio ružan san iz nekog prethodnog života. Međutim, kada danas pogledate najnovije podatke, videćete da je tokom 24 časa detektovano 2548 novih slučajeva zaraze i 17 umrlih. Ali to više nije tema, a ono što nije tema u medijima, kao da ne postoji. Ipak, tu su neki drugi oblici izražavanja, koji imaju trajniju vrednost od dnevno-političkih oglašavanja. Između ostalog dolaze nam pred oči filmovi koji su snimljeni tokom epidemije i oni koji će tek biti snimljeni na ovu temu.

Jedan od takvih je tajvanska drama The Falls, koja razmatra odnose između majke i ćerke u ovo krizno vreme. Nakon što je ustanovljen slučaj zaraze kovidom-19 kod jednog učenika, Xiao Jing mora u izolaciju, kao i njena majka Lo Pin-wen, koju je muž ostavio da bi zasnovao novu porodicu. Umesto da sada njih dve same u stanu prodube svoj odnos, ćerka se zaključava u svoju sobu pod izgovorom da je možda zaražena i da stoga predstavlja opasnost za svoju majku. Lo Pin-wen, koja još uvek ne može da preboli rastanak sa mužem, teško prihvata potez svoje ćerke, čak tumačeći ga kao čin prezira. Na takvo mišljenje je navode neki sitni signali koje joj ćerka upućuje, mada vremenom gledalac shvata da bi ti signali mogli da predstavljaju samo majčinu uobrazilju. Nakon što je suspendovana zbog čudnog ponašanja na poslu, njena uobrazilja se intenzivira i dovodi je do nervnog sloma. Tada Xiao Jing, koja je do tada bila preokupirana svojim tinejdžerskim problemima, počinje da brine za majku i razvija sa njom blizak odnos pokušavajući da je razume i da se adaptira na njenu psihozu. Kraj filma dovodi nas do revidiranja mišljenja o majčinom psihičkom stanju. Nesreća koja se događa Xiao Jing je možda uzrok psihoze Lo Pin-wen, jer veze između majke i ćerke su mnogo dublje i sežu do nivoa intuicije. Svi ovi mentalni simptomi i čudni snovi Lo Pin-wen su bili proročki refleks koji je upućivao na buduću nesreću. To je jedan od mogućih odgovora, jer je film dvosmislen, a kako ćete ga tumačiti zavisi od toga da li preferirate racionalistički ili iracionalan pristup. Iz tog razloga ostavljam vam na volju da sam naslov „The Falls“, poplavu u stanu koja se dešava i na javi i u snu, kao i ulogu samog natpisa na Xiao Jinginoj majici „Don’t sweat it.“ sami sebi objasnite u kontekstu nesreće koja se desila na kraju filma.

The Falls vrlo suptilno prikazuje tu transformaciju odnosa majka-ćerka izazvanu bolešću Lo Pin-wen u okruženju nabijenom tenzijom usled epidemijske pošasti. Pre svega to se odnosi na Xiao Jingino naglo vezivanje za majku, njena briga, pažnja i razumevanje s kojim prilazi psihotičnim ekscesima Lo Pin-wen. Sve to se odigrava sa nepatvorenom osećajnošću i bez prelaženja granice sentimentalnosti, što daje kvalitet ovoj inače linearno ispripovedanoj konvencionalnoj drami. Maske, koje glumci nose, ometaju izražajnost glume, ali kasnije, nakon završetka izolacije i slobodnijeg ponašanja aktera, u ključnim scenama suočavanja majke i ćerke, lica su im ogoljena i omogućena je facijalna ekspresija bez koje ne bi bilo moguće prikazati nijanse te intenzivne osećajnosti. Uostalom, isto kao što u Lo Pin-weninom snu i ogoljena zgrada bez spoljnih zidova (u stvarnosti je njihova zgrada opasana najlonom zbog rekonstrukcije) otkriva ćerkine želje i stremljenja, a majčine strahove.

 

Aloners (2021) - Hong Seong-eun

Još jedan „ženski“ film - sa ženskim likovima koje ovaj put usmerava korejska rediteljka, debitantkinja, ali koji, kao uostalom i The Falls, nije iz kategorije woman empowerment filmova, već se bavi opšteljudskim problemima današnjice kroz žensku vizuru. Iako je woman empowerment trend zahvatio i Aziju, jer su neki od najboljih arthaus filmova iz prošle godine u tom duhu (Wheel of Fortune and Fantasy i Drive My Car Ryûsuke Hamaguchija, mada po meni ovaj drugi, iako je dobio oskara (zluradi bi rekli ’jer za protagonistu ima muškobanjastu devojku, taksistkinju’), na kraju tone u patetiku), Aloners i The Fall ističu krhkost, osetljivost i nesnalaženje žena u savremenom svetu (bez naglaska na činjenici da je taj svet u stvari „muški svet“). Ovakvo tretiranje ženskosti je svakako bliže realnosti od pozicije žene u „ženskoosnažujućim“ filmovima, gde one vedre i oblače; dominantne su i čak superiorne kako na mentalnom, tako i na fizičkom planu, dok muškarci statiraju i slepo se pokoravaju jačem polu. Wishful thinking! Gde to ima u stvarnosti?!

Aloners govori o usamljenoj devojci Jini, koja je dobrano zagazila u svoje dvadesete. Radi kao telefonistkinja na poslu telefonske podrške korisnicima platnih kartica, a živi sama sa svojim mobilnim telefonom. Ona eskivira kontakte sa ljudima, ne samo sa šeficom, kolegama i komšijama, već i sa rođenim ocem. On živi sam, jer mu je žena, Jinina majka, umrla, ali održava intenzivne društvene odnose. Ćerka to uviđa zahvaljujući tajno instaliranoj kameri u njegovom stanu. Preko mobilnog telefona posmatra njegov svakodnevni život i zamera mu na tolikoj druželjubivosti ispoljenoj neposredno nakon smrti žene, za koju je po njenom mišljenju on kriv. Jinin usamljenički način života narušavaju nova koleginica, koja joj je dodeljena da je obuči, i komšija kojeg sreće svako veče nakon povratka s posla, dok on uživa u svojoj večernjoj cigareti pred vratima stana. Kada taj čovek iznenada umre u devojci se nešto prelama, što je prisiljava da preispita svoj odnos prema životu.

Još jedan ženski lik čija suptilna transformacija tokom filma proističe iz stanja usamljenosti i otuđenosti, jednim od najizrazitijih simptoma bolesti savremenog društva. Upravo krhkost i osetljivost žena, kao fizički slabijeg i intelektualno potcenjenog pola, ovaj preovlađujući način života danas čini im znatno težim nego muškarcima. Da li će uspeti da prebrodi svoju usamljenost i da nastavi ponosno i beskompromisno da živi sama ili će odustati i uspostaviti jače društvene veze, do kraja filma se jasno ne saznaje, iako njena za nijasnu povećana prijemčivost i blago ozarenje lica u komunikaciji sa okolinom, kao i iznenadno otvaranje zakatančene duše u telefonskom razgovoru sa mladom koleginicom, nagoveštava promenu. Ali, da li je dovoljno samo poželeti intenzivniji društveni život ili je to pitanje prirode svakog čoveka i njegove sposobnosti da se na uštrb sopstvene slobode podredi drugima. Jer zajednički život znači praviti kompromise, a ovi onda ograničavaju sopstvenu volju, stremljenja, želje... To su neka od razmišljanja koja se javljaju nakon završetka filma.

Kao i kod The Falls i ovde se realističkim postupkom na istančan način iznose psihološke karakteristike ženskog protagoniste, što utiče na prisnije saživljavanje gledaoca sa likom i njegovo aktivno emotivno učešće. To ne bi bilo moguće bez uverljivih glumačkih kreacija koje uz scenarističko-rediteljski doprinos nose oba filma. Što se tiče samog Aloners, upečatljiva su dramaturška sredstva kojima se naglašava osećaj samoće i otuđenosti. Međuljudska komunikacija se odvija gotovo isključivo indirektno, putem telefona (osim na pauzama za pušenje u firmi i ispred stana, dakle samo u prolazu), zatim tu je i pojava iznenadnog fantomskog zvuka u slušalicama na telefonskoj centrali, koji samo Lina čuje i na kraju filmska muzika sadrži duge, teške, ali umekšane tonove, koji kao da prolaze kroz vodu. U filmu Aloners nema zaštitnih maski, ali su ljudi većinom od glave do pete umotani u nevidljive nepropusne skafandere i tako manje-više izolovani jedni od drugih.