Blast of Silence (1961) – Allen Baron

 

„Sećam se… Pravo iz crne tišine ti si rođen u bolu. Rođen si zajedno sa mržnjom i besom u sebi… Dobio si šamar po leđima da bi vrisnuo i zaplakao. I onda si znao da si živ. Tri-zarez-osam kilograma, dečak Frenki Bono… Kasnije si naučio da zadržiš vrisak i da kanališeš tu mržnju i bes…”. Glas naratora nas uvodi u život Frenkija Bona, život plaćenog ubice. On je dobio zadatak da iz Klivlenda otputuje na Menhetn kako bi ubio jednog od vođa mafije. „Ulaziš na Menhetn po mraku, koje god da je doba dana, kroz tunele kao kroz kanalizaciju ispod grada. Ali ne mariš, tako je u svakom gradu… Sam si, ali ne mariš ni što si usamljenik. Tako je kako treba da bude. Oduvek si bio sam. To je postalo tvoj trejdmark. Tako ti odgovara…” Ipak, Frenki nije baš toliko sam koliko bi želeo da bude. Da bi izvršio ubistvo najpre mora da se sastane sa predstavnikom nalogodavca kako bi uzeo predujam, a onda od tog novca i kupio pištolj kod Velikog Ralfa.

Njujork nije baš toliko veliki grad, jer je Frenki tokom ovih prazničnih božićnih dana u jednom kafiću naleteo na drugara iz doma za napuštenu decu. Oni su, dakle, zajedno odrastali u ovom gradu, a u njemu živi i Lori, drugarova sestra, njegova prva ljubav. Profesionalizam ustupa mesto emocijama, pa ga sopstvena slabost par dana pred planirano ubistvo vodi na žurku na kojoj je i Lori. Ponovo se bude stara osećanja, što Frenkiju ometa koncentraciju i sprečava ga da hladne glave obavi dati mu zadatak. Biva prepoznat dok uhodi potencijalnu žrtvu od strane Velikog Ralfa, dilera oružja, pa mora sada i njega da eliminiše. U telefonskom razgovoru nespretno se odaje nalogodavcu da je otkriven, pa kaže da želi da odustane, ali ovaj mu ne dozvoljava da odstupi – mora pošto-poto da ubije gansterskog bosa. Pritom ne shvata da i ukoliko obavi zadatak ostaje pitanje da li će uopšte doći do ostatka novca i, čak, da li će biti pušten živ da ode i konačno se izvuče iz sveta podzemlja.

Naravno, sve kreće po zlu, jer ovo je film noar. Preciznije rečeno, neonoar, pošto ne samo da je Blast of Silence nastao kasnije, početkom šezdesetih, već on u sebi sadrži ironičan otklon od tog filmskog pravca u vidu prenaglašenog cinizma iznete priče i sarkastičnog tona naratora. A narator je, u stvari, unutrašnji Frenkijev glas koji se izmešta izvan njegovog sopstvenog Ja. Otuda on, kao glas zlehude sudbine, nastavlja da govori i posle Frenkijeve smrti: „’Čudni su putevi gospodnji!’ – kažu. Možda je on, svevišnji, na tvojoj strani i pored toga što to tebi tako ne izgleda. Sećaš se, Božići uvek najavljuju nešto važno, nešto posebno… i to je sad to, dečko zvani Frenki Bono. Ti si sada sam. Potpuno sam. Vrisak je zamro. Nema više bola… Ponovo si kod kuće. Nazad, u hladnoj, crnoj tišini…”.

Taj prenaglašeni cinizam se ogleda u prokletstvu glavnog junaka nagoveštenom već na početku metaforom rađanja iz ništavila, metaforom koju predstavlja prolazak voza kroz dugački, mračni tunel, a onda i poređenjem pristupnih Njujorških puteva, ali i puteva svih ostalih gradova, sa kanalizacijom. Frenki mrzi grad, pogotovo za Božić. Dalje, njegova usamljena putešestvija po „Velikoj jabuci” odudaraju od prazničkog raspoloženja koje je ovladalo gradom. On ne pripada veselom društvu sa žurke kod njegovog drugara iz detinjstva i Lori. Odudaraju od takvog ambijenta i mračni i nemoralni tipovi koje sreće, gradske zabiti kroz koje se kreće, jeftine, zagušljive kafane, Ralfova jazbina puna pacova, dakle svo to Frenkijevo uobičajeno okruženje. Iako je usamljenik, on ipak planira da se posle ovog posla povuče i sa stečenom zaradom nađe ženu, možda Lori, i zasnuje porodicu čime bi otpočeo novi život vođen u miru i poštenju. Ali sarkazam, u ovom filmu umetnut kao vid postmodernističkog pristupa žanru, mu to ne dozvoljava. Lori je u tajnoj vezi, pa ne želi da mu se vrati. Emotivno frustriran ubija Velikog Ralfa i nepromišljeno se otvara svom poslodavcu. Priznaje mu da je provaljen. Time zapečaćuje svoju sudbinu, a da to ne vidi, jer je slep od neuzvraćene ljubavi i razočarenja u život. Nakon što izvrši povereni mu zadatak umesto novca sleduju mu plaćene ubice. „Ubij, da ne bi bio ubijen!” – govori mu unutrašnji glas. Ali Frenkiju je suđena ta hladna, crna tišina.

Blast of Silence, kao niskobudžetni noar, je delo jednog čoveka. Alen Beron je napisao scenario, režirao i glumio Frenkija u projektu koji ga je koštao dvadesetak hiljada dolara. Jedan njegov prijatelj je producirao film, a ujedno bio i snimatelj. Članovi njegove familije su igrali epizodne uloge. Snimanja na lokacijama odigravala su se tajno, bez dobijene dozvole od lokalnih vlasti. Otuda film nema glamurozni lik, ali to mu nije ni potrebno u okvirima primenjene estetike. Estetika noara je estetika dekadencije, prljavštine, mraka, neuglednih prizora običnih ljudi iz niže srednje klase. To se oseća iz svakog tog „jeftinog” kadra. Time se ta poetika prokletstva otelotvoruje u prikazu okruženja kao kloake sveta, sistema kanalizacionih kanala kao metafore življenja između krajnosti koje počinju/završavaju u onoj neprijatnoj, hladnoj, crnoj tišini. Blast of Silence je film u koji bežite kada vam je sopstvena stvarnost neizdrživa. Tada će vam malo laknuti, jer ćete shvatiti da negde, u nekom kutku ove planete, može biti i gore, makar taj kutak bio i fiktivan, plod nečije izmučene mašte.