Snoviđenja XXXI – Ispovest jednog ljubavnika

 

Draga M.

    C. je dobro primetio. Ja često ne ličim na sebe. Moje raspoloženje se menja sa mesečevim menama. Od melanholičnog, za vreme mladog meseca, do deliričnog, tokom punog meseca i posebno tokom pomračenja, tzv. krvavog meseca. Ne, nije u pitanju sindrom vukodlaka kakav je predstavljen u filmovima. Moja transformacija nije fizička (istina, zakrvave mi se oči, zatim kao da mi očvornate zglavci na prstima, a i dobijam bolove u vilici), već pre svega psihoseksualna; životinjski nagoni prevladavaju moj razum, što me često pretvara u nekontrolisanu, nepredvidivu osobu, možda ponekad čak i u raspomamljenu zver.

    Ali ta moja transformacija i simptomi su možda moje tlapnje, noćna bulažnjenja i snovi. Hteo sam bar da verujem da je tako, i moja vera je nekako i potrajala sve do današnjeg jutra i buđenja u znoju; glava mi tutnji, a u ustima gori. Imam utisak da mi je nešto zabijeno duboko u nepce. Ne vidim krv, ali osećam metalni ukus pri prislanjanju jezika na nebo u unutrašnjosti usta, ukus gotovo slankast. Boli me i celo telo, mada ti bolovi, koji zadiru duboko iza mišića, u kosti, nisu ništa naspram vatre u ustima i iritantnog bola u nepcu, istovremeno i oštrog i tupog. Evo, već je podne a ta moja agonija još uvek traje. Uzeh nož i počeh da čeprkam po usnoj duplji.

    Prevlačim oštricom po glatkoj površini sluzokože iza gornjih prednjih zuba, ali tek kad jače pritisnuh učini mi se da nož zape za nešto i istovremeno blago zvecnu. Bez oklevanja počeh vrhom noža da dubim to mesto osećajući, naravno, bol, ali ujedno i iznenađujuće olakšanje. Dok mi se krv slivala u grlo i tako terala da grcam, nekako sam dopro do tajanstvenog zvonkog predmeta. U ogledalu ugledah tačkasti metalni odsjaj. Još jedan potez noža i taj sitni predmet vrci na pločice kupatila. Tek tad videh da su podne pločice blatnjave, a kad se okrenuh isto to sam zapazio i na parketu u hodniku. Ipak, prvo uzeh taj sjajni metalni opiljak. Protrljah ga kroz prste i shvatih da je to minđuša; malo srebrno zašiljeno srce koje sam ti poklonio za rođendan!

    Pretrnuh od straha i tako okamenjen samo streljah očima oko sebe ne bih li našao još neke tragove kojima bih sebi objasnio i ovu minđušu i svoje neobično stanje. Tuš kabina je bila čista, ali još uvek vlažna i, čini se, topla od skorašnjeg tuširanja. Sagao sam se i otkrio dlake u slivniku. Duge, kovrdžave, riđe dlake, onakve kakve tebe krase otkad si se ofarbala. Osetih iznenadni blesak sećanja, istina maglovitih i nepovezanih, ali dovoljno sugestivnih da pristupim rekonstruisanju događaja koji su se desili prethodne noći.

    Sada, kada mi je vatra u ustima zgasla, a glavobolja se smanjila, shvatih da me je noćas spopala želja. Neizdrživo jaka želja da te imam. Video sam sebe kako jurim kroz selo u gluvo doba go golcat, samo sa tobom u mislima, ne osvrćući se naokolo, jer ni nema žive duše u zaspalim zamračenim ulicama. U tom mraku, razređenom samo krvavocrvenom plimom mesečeve svetlosti, iskrsnu sjaj sa tvoga prozora. Nešto nepojamno snažno me je nosilo ka njemu, leteo sam i za tili čas se priljubih uz njegov okvir i prilepih lice uz raspetu mrežu za komarce. Bio sam kao na iglama i nisam izdržao da te dugo kradom posmatram, pa izlanuh tvoje ime.

    Ali umesto razgovetne reči iz usta mi izlete zastrašujući urlik. Ti se trgnu pobočena u krevetu, dok su ti figuru ritmično zapljuskivali talasi svetlosti emitovani sa televizora. Užas koji se ocrtavao na tvom licu i grč, sada već uspravljenog tela u prozirnoj spavaćici, samo me za trenutak pokoleba. Miris tvoje nutrine mi je palio nozdrve i pre nego što sam prišao prozoru. Jeziva grimasa sa mog lica ocrta se u tvom bezglasnom kriku i, dok mi se slatka pljuvačka prelivala sa uglova usana, jednim potezom strgoh mrežu s prozora i uleteh u... beskrajnu zaslepljujuću belinu.

    Koliko god da se naprežem, ne uspevam da se iskobeljam iz te blještave beline i setim onoga što se potom desilo. Umesto sećanja ostala je uznemirujuća slutnja. Ona se sve više kristalizovala i postajala neporecivo uverenje da se moj noćni somnambulni susret sa M. završio fatalno... Evo! Počeo sam i da te oslovljavam u trećem licu, kao da više ne postojiš! Stresam se, gadim se sam sebi i očajavam za tobom. Trebalo bi te nazvati i uveriti se da li si još tu, ali nemam snage da se suočim sa istinom. Ona slutnja, jasna kao kristal, seče mi srce, mrcvari dušu, izvlači svu energiju iz mene. Pitam se da li ću imati snage da posegnem za ovim krvavim nožem. Još jednom odmeravam dužine srednjeg prsta i kažiprsta. Možda mi se samo čini da kažiprst štrči. Kao da se upire u mene i raskrinkava me, ogoljava me do maljave kože... Moram to da uradim... Oprosti mi...