Ukratko o još nekim filmovima VII – Rani kratki filmovi Dejvida Linča

 

Od studiranja na Akademiji lepih umetnosti u Filadelfiji, pa sve do svog prvog dugometražnog igranog filma, Eraserhead, dakle tokom cele jedne dekade, Dejvid Linč je, čini se, tražio sebe. Inicijalno se bavio slikanjem, ali kada je došao u posed kamere, počeo je da snima te svoje groteskno nacrtane humanoidne kreature i uz pomoć stop-animacije montira i prve filmove. U stvari, samo prvi njegov rad, Six Men Getting Sick, bio je u punom smislu reči animirani film. Već naredna tri, nastala takođe 1967. godine, Absurd Encounter with Fear, Fictitious Anacin Commercial i Sailing with Bushnell Keeler, uvode žive likove, odnosno glumce-naturščike, ali i potvrđuju Linčov umetnički senzibilitet uspostavljen njegovim prvencem. A on podrazumeva korišćenje uznemirujućih prizora i zvukova koji izazivaju gađenje i strah ili, drugačije rečeno, korišćenje audio-vizuelnih fantazmi toliko apsurdnih u svojoj naglašenoj ekspresivnosti da neminovno proizvode kod zabezeknutih gledalaca nemo cerenje sa knedlom u grlu. Nešto kasnije pojavila su se i Linčova dva najambicioznija rana kratkometražna filma, The Alphabet 1969. i The Grandmother 1970, ostvarenja u kojima je kombinovao stop-animaciju i igrane delove, a onda, 1974. godine, i poslednji, The Amputee, u kojem prvi put možemo da čujemo ljudski govor, koji sada zamenjuje atmosferičnu pozadinsku muziku i zvukove, ali pritom se ni malo ne gubi onaj večiti linčovski osećaj duboke strepnje i uznemirenosti. Poetika Dejvida linča, ispoljena u ovih sedam „šortsa”, našla je svoj puni izraz u Eraserhead-u, prvom njegovom dugometražnom igranom filmu, koji mu je ujedno bio i prvo internacioanalno priznato ostvarenje donoseći mu kultni status među filmofilima ogrezlim u ekstremnoj sinemi.

Six Men Getting Sick (1967). Ova animacija u jednom fiksiranom kadru prikazuje šest ljudskih poprsju sa ogoljenim probavnim trktom. Tokom jednog minuta vidimo kako spajanjem dve figure od pet prisutnih nastaje i šesta, a zatim kako se njihov želudac kroz jednjak puni drečavom fluidnom masom, da bi odmah potom taj sadržaj bio izbljuvan kroz usta na ukočenim licima - voštanim maskama. Ovaj proces ulučivanja i izlučivanja ponavlja se šest puta. Višestruka repeticija jednog te istog dešavanja prikazana kroz kontinuirano repriziranje iste stop-moušn scene kao da ima za cilj da šokira gledaoca gnusnim, sakatim telima, njihovim ogavnim bljuvotinama, ali i iritantnim ponavljanjima i zavijajućim zvukom sirene. Bolesno!

Absurd Encounter with Fear (1967). U svega dva minuta osetimo strah, neizvesnost, začuđenost, zaprepašćenost. Naime, jedan čovek se približava ženi koja sedi sama na livadi okrenuta mu leđima. Kamera je u poziciji njenog temena i uperena u čoveka koji se iz daljine preteći približava. Tenziju podiže dramatična muzika, ali kad on stane iza njenih leđa i otkopča šlic, iz pantalona počinje da vadi poljsko cveće. Prekida ga u toj radnji nešto sa strane. Kada pogleda tamo, u objektiv kamere koja je sada na tom mestu, pada kao pokošen. Nakon što se oporavimo od šoka i priberemo misli, osetimo da se u ovom filmu suprotstavljaju seks i ljubav, naši tajni porivi i društveni obziri.

Fictitious Anacin Commercial (1967). Ova parodija na televizijske reklame za predmet ima fiktivni lek protiv bolova, anacin. Jedan čovek sedi u svom dvorištu i sa glavom u rukama previja se od bolova. Intenzitet bola je dočaran tenzičnom, da ne kažem torzičnom muzikom, i mrdajućim krupnim kadrovima bolnih grimasa bolesnika kroz koje kamera prodire do otvorenog plamena kao simboličnog prikaza razarajuće glavobolje. Ali kada naš junak popije tabletu anacina, hitro skoči na noge i potrči kroz dvorište brzinom kojom se kretanje odvijalo u nemim slepstik komedijama. Na kraju, osmeh izlečenog, koji otkriva jedan izbijen prednji zub, govori više od reči.

Sailing with Bushnell Keeler (1967). Kao kućni video snimljen na jedrenju, ovaj film prikazuje Bušnela Kilera, Linčovog mentora sa fakulteta, ali i samog mlađanog Linča za kormilom jedrilice. Međutim, Linčov home movie nije bilo kakav home movi. On je ovde uključio i brata blizanca njegovog mentora, Dejva, kako bi ostvario svojevrsnu psihodeličnu predstavu dvojnika. Psihodelija se manifestuje kroz snimanje iz ruke, i to iz neobičnih uglova kojima se horizont nikad ne dovodi u horizontalu. Iz žablje perspektive, na primer, kojom se vidno polje prevlači belinom jedra ili belim usijanjem sunca (film je u crno-beloj tehnici), a ispred kojih se kretanje na palubi odvija u povremenom sloumoušnu i mekim fokusima i zamućenjima. Sve to je propraćeno oštrim šumom vetra uhvaćenog u jedrima.

The Alphabet (1969). Naziv ovog petominutnog filma odnosi se na strah od učenja abecede koji je imala jedna devojčica iz Linčove familije, a koji se manifestovao kroz njenu noćnu moru. U tom košmaru vidimo devojku u belom koja sedi u stolici za ljuljanje bočno postavljenoj između objektiva kamere i visećeg ogledala u kojem se odražava njen njišući profil. Ona ispija čaj s gađenjem dok ne shvati da se u samovaru nalazi otkinuta glava lutke. Uzima je i posadi u bašti. Kasnije, dok zaliva baštu, iz mračnog kutka njenog dvorišta izviruje jedna crna ruka dozivajući je. Potom naglo prelazimo u virtuelni prostor optičkih varki; u vidnom polju nam je udvojeni lik te devojke simetrično odražen u dvostrukom ogledalu. Deformacije i dupliranja lika devojke navode nas na pomisao o višeslojnosti ličnosti, o krizi i cepanju identiteta, izronjavanju atavističkih slojeva psihe i tome slično. Sablasna scenografija, koja se sastoji od pozorišnih kulisa svedenih na jednu stolicu, sto, ogledalo i šematski prikaz bašte, a uronjenih u mrak oštrim, usmerenim osvetljenjem, pridružuje se jezivoj pojavi devojke i njenih telesnih mutacija i transformacija i na taj način gradi jedan košmarni filmski svet. The Alphabet je, uz poslovično mračnu, jezivu pozadinsku zvučnu sliku, najstrašniji Linčov film iz faze koja prethodi „Glavi za brisanje”.

The Grandmother (1970). „Baka” je najduži među ovim kratkim filmovima i traje čitavih 34 minuta. Sasvim dovoljno vremena i prostora da se razvije određeni narativ, za šta je bilo malo ili nimalo mesta u prethodno navedenim filmovima. Animiranom početnom sekvencom svedočimo fantastičnom rođenju jednog dečaka. Nadalje taj dečak postaje živi lik zajedno sa svojom mamom i tatom, pa pratimo njegovo odrastanje u porodici u kojoj su narušeni međusobni odnosi. Otac se iživljava na njemu, dok ga majka ignoriše. Očajan, on pokušava da izgradi svoj svet u kojem će da oseti ljubav. U svojoj dvokrevetnoj sobi, u potkrovlju, uzima krtolu krompira i poseje je u busenu zemlje postavljenom na slobodni krevet. Narednih dana zaliva tu zemlju iz koje počinje da izrasta neobičan stubast plod. Kada on dostigne veličinu čoveka, napukne i iz njega se rodi jedna starica. Dečak nastavi da neguje sada ovu staru ženu i zbližava se s njom. Konačno ima nekoga koga voli i ko njega voli, pa postaje srećan. Ali sreća ne traje doveka. Baka se razboli i umire…

Još jedan Linčov eksperiment u kojem kombinuje stop-animaciju i igrane scene. Animirani delovi se odnose na polno opštenje, zametanje ploda i rađanje, i oni su svedočanstvo eksplozivno bujne mašte autora, dok se „živom akcijom” predstavlja svakodnevni život ove nefunkcionalne porodice, i tu je Linč svedeniji i konvencionalniji. Groteskno našminkana lica roditelja, dečaka i bake u belo signaliziraju da se radi o maskama, obrazinama koje inače navlačimo u javnosti i koje svedoče o potiskivanju našeg istinskog bića. Zbog toga, ali i zbog njihove sablasne beline, sve vreme osećamo nespokoj, uznemireni smo, a povremeno i uplašeni. Scene u kojima se bakino lice sa jezivo-misterioznim osmehom pojavljuje u vrlo krupnom planu, a zatim i scena na groblju gde je baka posađena u stolicu i predstavlja svoj živi (mrtvi) spomenik, izmeštaju ovu živopisnu fantaziju u horor domen.

The Amputee (1974). Ovaj crno-beli kratki igrani film u jednom statičnom kadru prikazuje ženu u fotelji koja piše pismo prijatelju ili ljubavniku. Dok mi slušamo njen unutrašnji glas koji joj diktira pisanje, medicinska sestra se vrzma oko njenih patrljaka. Amputirane su joj obe noge i upravo je vreme za previjanje. Nezgrapna medicinska radnica aljkavo obavlja posao, pa prouzrokuje obilno krvarenje. Ustaje i odlazi glavom bez obzira ne uspevajući da odvuče pažnju našoj osakaćenoj junakinji koja, zanesena pisanjem, ništa ne primećuje. Kontrast između svakodnevnog i neuobičajenog, normalnog i bizarnog, kao Linčov trejdmark, i ovde izaziva šok efekat kroz apsurdni humor. Dok slušamo o ljubavnoj aferi u kojoj učestvuju Džim, Džoan, Henri i Helen, i njihovim brojnim razmiricama i burnim osećanjima, obilato krvarenje iz iskasapljenih donjih ekstremiteta nas podseća da smo svi mi smrtni i da pred smrću sve ove skandalozne (ne)zgode, proizašle iz ega i sujete, ali i iz nepatvorene emocije, gube bilo kakvu vrednost ili smisao.

 

 

 *

Gledajući Linčove filmove, posebno te rane eksperimente, nameće se zaključak da se ovaj beskompromisni umetnik vođen jakom imaginacijom fokusira uvek na sam proces stvaranja, a ne i na njegov cilj, odnosno rezultat u vidu završenog, zaokruženog dela. „Jer, kada se čini da jedan proces postaje predmet (sazreva u delo), onda idemo prema sledećem procesu, zbog toga što smo primetili da je prethodni proces postao predmet. I baš zbog toga u našem radu razvijamo ideje koje mogu dovesti do slobodnijeg razvijanja sledećeg procesa. Ali, da bismo u tome uspeli, odnosno da bismo mogli da proverimo sve ponude, pre svega treba da budemo ‘prazni’. A to samo retkima uspeva, to smirenje želja, smirenje Sopstva. Suzuki kaže: ‘Sopstvo može da se ponaša kao barijera prema sopstvenom iskustvu (kako spoljašnjem, tako i unutrašnjem), ili može biti u skladu s njim. To bi značilo biti u stanju prihvatanja.’” – napisao je filozof i muzičar Masimo Dona govoreći o kompozitoru Džonu Kejdžu. Ja mogu samo da dodam da su, čini se, istočnjačke meditacione tehnike, koje je Linč koristio kako bi unapredio svoju kreativnost, i postigle svoj cilj oslobađajući ga balasta života i otvarajući mu široko polje beskrajnih mogućnosti iz kojeg je crpeo svoje ideje. Bile su to zaumne ideje do kojih su mu bila otvorena tajna vrata, a koje opčinjavaju koliko i zgranjavaju brojne njegove fanove širom sveta.