Door III (1996) – Kiyoshi Kurosawa

 

Gledanje filma je pre svega čulni doživljaj; vid i sluh nam omogućuju da primamo različite audio-vizuelne senzacije, koje se u našem mozgu fuzionišu, tj. percipiraju sinestezijski. Ta čulna fuzija je, naravno, nekompletna. Šta je sa dodirom, mirisom i ukusom? Njih smo, prema sadašnjem stanju filmske tehnologije i tehnike, prinuđeni da zamišljamo. Ali zar nije radnja u filmu zapravo redukovana stvarnost. Stoga i mnoge događaje, koji se u datoj inscenaciji podrazumevaju, ni ne vidimo, ni ne čujemo, pa moramo da se poslužimo maštom u uobličavanju pojedinih slika i zvukova. Taj rad mašte je na posebnom ispitu u filmu Door III, jer tamo se od nas zahteva da svoju senzualnu imaginaciju proširimo na osećanje mirisa, što je ključni faktor u razumevanju motivacije glavnih junaka. Naime, prekomerno lučenje feromona iz ljudskog tela pokreće ljude na akciju, i to na preduzimanje drastičnih poteza koji ne samo što oneobičavaju ponašanje likova, već i ridikulizuju samu fabulu filma.

Treći deo „Vrata” je Kurosavin doprinos trilogiji koja je vrlo labavo povezana. Prvi deo je klasičan triler o progonjenoj ženi od strane manijaka-ubice, drugi deo je drama pinku tipa o životu kolgerle, a treći predstavlja naučno-fantastični horor o parazitu koji utiče na seksualnu atraktivnost svojih žrtava. Zajednička nit koja ih spaja je motiv vrata kao simbol prolaza ka drugoj, mračnoj strani, odnosno prelaz iz javnog života, rigidno ustrojenog društvenim normama, ka sferi intime u kojoj nema moralnih skrupula, pa niske strasti, uglavnom seksualne prirode, izbijaju i razgoropađuju se.

U trećem delu trilogije predmet požude je privlačna Mijako. Ali u njenoj pojavi je i nešto više od fizičkog izgleda, šarma i prijatnog karaktera. Njen parfem često zagolica nozdrve i nervne receptore ne samo kod muškaraca, već i kod koleginica koje se bave prodajom životnog osiguranja. I pored toga njoj posao kaska u mestu; sve je manje prodatih polisa, jer su devedesete i Japan potresa ekonomska kriza. Iako joj napredovanje u karijeri zavisi od obima prodaje, ona ne želi da, kao koleginica Reiko, flertuje sa muškarcima, pa čak i spava s njima, kako bi uknjižila jednu transakciju više. Međutim, kada naleti na Micurua, direktora neobične firme u kojoj s njim u kancelarijskom prostoru rade samo žene, počinje čudno da se oseća, a potom kreću i da joj se dešavaju bizarne stvari. Sutradan, ispred njenog ulaza u stan, zatiče gomilu žitke, ljigave mase koja podseća na povraćku, a počinje i da joj se priviđa sablasna žena u crvenoj haljini. Reši da se kod starijeg kolege, koji je vodio Micuruovu polisu osiguranja, raspita o toj enigmatičnoj osobi. Saznaje da je njegova žena umrla u inostranstvu usled zaraze prouzrokovane parazitima. Dalja istraga vodi je kod biologa koji je proučavao tu vrstu parazita. On joj kaže da je zapazio da to stvorenje podstiče telo svog nosioca da luči feromone s ciljem da se privuče jedinka suprotnog pola. Na taj način bi se seksualnim spajanjem domaćina i njegovog partnera ovaj parazit širio i razmnožavao i tako izborio za opstanak svoje vrste.

Mijako je svesna opasnosti koja joj preti od Micurua, ali oseća jaku privlačnost prema njemu. Ipak, pre nego što ona ode kod njega, on se pojavi kod nje i počinje da je zavodi. Ispostavi se da je požuda koju Micuru oseća prema Mijako jača i on, iznenađen time, to joj i prizna. Njen parfem je, čini se, zajedno sa njenim prirodnim feromonima u fatalnoj kombinaciji koja slama Micurua. Sa druge strane, Mijako uspeva da odoli Micuruovim čarima, pa pokušava da se odbrani od njegovih nasrtaja. Problem joj pričinjavaju i Micuruove koleginice (od kojih je jedna i ona sablasna žena u crvenom), koje izgledaju kao da su pod hipnozom i tako zombirane slepo slede svoga šefa. Ono što proishodi iz ove borbe polova je novo ustrojstvo radnog okruženja, da ne kažem i sveta, jer više-manje sve Kurosavine filmske priče poprimaju kosmičke razmere, odnosno taj osećaj užasa u njegovim mračnim vizijama dostiže nivo kosmičke strave.

Sam opis dešavanja u „Vratima” navodi nas na analogije sa drugim Kurosavinim filmovima. Zapravo, Door III je na sredokraći između njegovog horor prvenca Sweet Home i kasnijih fantastičnih ostvarenja. U njemu je još uvek prisutan telesni horor sa „čudovištima” od krvi i mesa, ali se iza ugla pomaljaju i ona druga, eterična „čudovišta”, tj. duhovi uvedeni u modu sa J-hororom na prelazu vekova. Door III anticipira Pulse, Seance, Retribution, Loft i dr. i time što se sa prelaskom sa visceralnog na cerebralni teren žanra strave i užasa gubi i seksualni aspekt, erotsko koje je obilato [sic] prisutno u ovom filmu, a odsutno ili bar potisnuto u drugi plan u svim ovim potonjim. Kad pominjem erotsko ne mogu da se otmem utisku da je inspiracija za ovaj film nađena u Kronenbergovom Shivers iz 1975. I tamo je zaraza parazitima uslovila epidemiju požude, što je poslužilo kao parabola usmerena na devijacije u modernom društvu. Iako su oba filma niskobudžetna, Kurosava nije uspeo, kao Kronenberg, da svom ostvarenju da veću slikovitost i pompeznost shodno apokaliptičnoj viziji obojice autora. Ali to i nije njegov stil. Naprotiv, kroz intimnu priču, introvertne tipove i opskurna dešavanja, pre svega u glavama pojedinaca, Kurosava gradi jednu opštu sliku društva iznoseći svoju pesimističku viziju sudbine čoveka nemoćnog u borbi sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim demonima.

I pored poslovičnog minimalističkog pristupa u ekspoziciji prizora strave i užasa u opusu ovog autora, a koja obično i pored toga pregnantno naglašava podtekst – ideje koje Kurosava želi da nam prenese, Door III je mlak film, nedovoljno oštar i efektan u satiričnom prikazu savremenog poslovnog okruženja, korporativnog morala, radnih odnosa unutar kompanija, odnosa subordinacije, vladanja i potčinjavanja na bazi klasne i polne diskriminacije. Razlog tome leži u činjenici da su scene koje izazivaju jezu, užas ili gađenje retke i, uglavnom, neuverljive. Recimo, crvoliko-insektoliko telo parazita vidimo samo u formalinu u laboratoriji i još jednom kada napušta ljudski leš. Nema nikakvih vidljivih fizičkih transformacija na domaćinu, niti se na njemu ogleda borba sa unutrašnjim neprijateljem. Takođe i scene u kojima dolazi do seksualnih interakcija nisu ubedljive, kao da se Kurosava ustručava da ogoli tela i banalizuje do kraja ljudske odnose. Dugi dramski uvod, koji nam suvoparno pojašnjava uslove poslovanja u okviru osiguravajućih kuća tokom perioda ekonomske krize, a onda i Mijakino mesto u takvom sistemu, prolongira trenutak počev od kojeg se postavlja zanimljiv naučno-fantastični zaplet, dešavaju natprirodne stvari i padaju prve žrtve. Ipak, i Door III nosi Kurosavin egzistencijalistički pečat, originalnost i donosi atmosferu osećanja blizine kraja sveta naglašenu dizajnom pozadinskog zvuka i samim tim zavređuje pažnju svih poštovalaca njegove filmografije, kao i svih onih koji horor najradije nalaze u filmovima katastrofe, ali u takvima u kojima ljudska katastrofa ne dolazi spolja, već izvire iz vrtoglavih dubina naše psihe.