Ežen Atže – pariska skitnica sa fotoaparatom

Film, kao medij i kao umetnost, ne bi postojao da prethodno nije postojala fotografija. Princip nastanka filmskih sličica je isti kao i princip nastanka fotografije, dakle stvaraju se dejstvom svetlosti propuštene kroz objektiv na svetlosno osetljivu površinu unutar mračne komore aparata. Taj foto-senzor na analognim aparatima je celuloidni film, dok je na digitalnim elektronski čip. Tako se dobija negativ od kojeg hemijskim tretmanom tog svetlosnog otiska nastaje fotografija koja je u pozitivu, ili se u samom aparatu elektronskim putem negativ prevodi u pozitiv. Kod filmskog medija se u kontinuitetu stvara niz negativa, koji se potom projektuju na platno ili ekran brzinom najčešće između 24 i 30 sličica u sekundi kako bi se predstavio pokret. Ali, kažem, osnova filma je jedna jedina sličica, odnosno jedna fotografija. Ona predstavlja zaustavljeno kretanje i kao takva izaziva ljudsko oko da se, umesto na pokret u njegovom odvijanju kroz vreme, usredsredi na detalj i trenutak u kojem je on zamrznut. U drugoj polovini XIX veka, pre nastanka filma, kada su likovne umetnosti jedine vizuelno podražavale prostornost i protežnost materijalnog sveta sa svim njegovim kvalitetima, beležeći ih u određenom vremenskom trenutku i prenoseći tu sliku i kontekst, takvi kakvi su, nepromenljivi, u buduća vremena, pojava fotografije je značila još verniju i još bržu zabelešku, nastanak pouzdanog istorijskog dokumenta, prikaza prirode, objekata i ljudi u različitim situacijama tipičnim za tadašnji momentum.

Versailles parc (1924)

Ežen Atže, jedan od pionira fotografije, koristio je novi medij upravo da bi sačuvao izgled svog okruženja za neka buduća pokolenja i kroz njega ovekovečio duh tog vremena, dakle stvarao je dokumentarnu fotografiju. Živeći u Parizu imao je želju da fotografiše pariske zgrade, ulice, parkove i, konačno, same Parižane. Budući siromašan, u početku, tokom devedesetih godina XIX veka, bio je prinuđen da fotografije prodaje slikarima, arhitektama ili pozorišnim scenografima kao ispomoć u njihovom radu, s obzirom da ovi s njih preuzimaju teme i motive za svoja dela. Posebno slikarima-impresionistima je bilo važno da sačuvaju povoljno trenutno ambijentalno osvetljenje na fotografijama kako bi imali vremena da prizor pri datoj svetlosnoj konstelaciji, koja je nastala pa nestala u treptaju oka, reprodukuju na platnu. Atže je za takve usluge adekvatno novčano nagrađivan, ali je tek od 1898, sklopivši ugovor sa muzejem Karnavale i Istorijskom bibliotekom Pariza, počeo da zarađuje na onom što ga sve vreme preokupira, a to je fotografisanje Pariza na početku druge industrijske revolucije, u eri modernizma, s ciljem da se zabeleži arhitektura i, uopšte, urbani milje grada koji se ubrzano menja. Sve do svoje smrti, do 1927. godine, on se time bavio načinivši tokom te tri decenije na hiljade fotografija grada i gradskog okruženja. On sam je smatrao svoj posao faktografskim beleženjem stvarnosti, ali se u njegovoj dokumentarnoj fotografiji vremenom uobličio osobeni stil, pa je taj njegov lični pečat, uslovljen i uticajem moderne umetnosti, doprineo da se danas Ežen Atže stavlja u red eminentnih ranih stvaraoca umetničke fotografije.

Eugene Atget by Berenice Abbott (1925)

Krajem XIX veka tadašnji fotografi nastoje da svoju profesiju podignu na nivo umetnosti i da ona ne bude samo tehnička ispomoć drugim umetnostima ili puko objektivno hvatanje stvarnosti. Ta težnja je prerasla u pokret koji je divergirao u dva smera; ka tome da fotografija oponaša slikarstvo (piktorijalizam) ili ka tome da se stavi akcenat na osobenosti fotografske predstave uzrokovane tehničkim karakteristikama fotografskog aparata. Atže je, čini se, nesvesno inkorporirao obe ove ideje u svoje oslikavanje pariskih prizora. Njegove fotografije su faktografske slike stvarnosti u oštrom fokusu, snimljene direktno, bez bilo kakvog izobličavanja perspektive ili naknadnih intervencija da bi se postigli određeni specijalni efekti, ali one su, ujedno, i atmosferični, poetski prizori nastali korišćenjem specifične opreme i specifičnog fotografskog postupka. A Atže je koristio drvenu kameru na stalku sa mehom i sa staklenom pločom velikog formata, dimenzija 18x24 cm, premazanom želatinoznom srebrnom emulzijom. Takva oprema je već tada bila zastarela, ali je ona sadržavala objektiv i mehanizam koji je omogućavao da se prave linije, na primer ivice zidova zgrada, prikažu bez distorzije uobičajene prilikom upotrebe širokougaonih objektiva. Njemu je to bilo neophodno zbog objektivnog foto-otiska arhitekture Pariza, ali sam proces delovanja svetlosti na ploču, koji iziskuje dugu ekspoziciju na korišćenoj vrsti emulzije, rezultira izvesnim zamućenjima, pa daje zapis sličan onom koji su dobijali pikturijalisti korišćenjem mekog fokusa. Zbog toga Atžeove „arhivske fotografije“ sadrže tačan i precizan prikaz stvarnosti i, ujedno, maglovito-snovitu atmosferu koja je oplemenjujuća nadgradnja tog objektivnog odslikavanja realnosti.

Pantheon

Takav atmosferični ugođaj, koji daje „patinu“ Atžeovim fotografijama Pariza, me je privukao ovom nesuđenom pozorišnom glumcu prinuđenom da zbog problema sa glasnim žicama promeni profesiju. Ispostavilo se da smo ovim zaokretom sudbine dobili vrsnog fotografa i umetnika čiji senzibilitet korespondira sa stilovima moderne umetnosti; sa neoromantizmom, impresionizmom, pa čak povremeno i sa ekspresionizmom i nadrealizmom. Kao što su njegovi prizori pustih ulica, starih zgrada, parkova spokojno idilični i svojom poezijom izazivaju setu i nostalgiju za starim dobrim vremenima, tako i prizori ruševnih zgrada, zamračenih enterijera sa spiralnim arhitektonskim i dizajnerskim elementima tada popularnog art nuvo stila, kao i divlja izuvijanost razbarušenog drveća i bilja u parkovima i na zelenim obodima Pariza, unose mračnu notu i daju poetskom realizmu crtu zloslutnog nadrealizma, a impresionizmu crtu ekspresionizma sa gotičkim prizvukom.

Cour du Rouen (1922)

Umetnički aspekt Atžeovog rada leži i u načinu na koji njegove fotografije dejstvuju kao celina. Dakle, radi se ne samo o pojedinačnim umetničkim delima, već i o određenom umetničkom programu koji ima za cilj da sveobuhvatno prikaže Pariz na prelazu vekova kroz senzibilitet autora. Sva ta njegova zaostavština može se razvrstati po katalozima i albumima u kojima su posebno predstavljeni gradska arhitektura, kulturno-istorijski spomenici, pejzaži okoline grada, bašte i parkovi, biljke i životinje ili Parižani u svakodnevnim delatnostima. Mene, međutim, posebno privlači to što Atžeove fotografije imaju auru mračne snovitosti i mističnog realizma grada, auru pod kojom se kombinuju prirodni, arhitektonski i skulpturalni elementi usklađeni uravnotežavanjem kompozicije i perspektive. Uostalom, ovaj moj kraći izbor njegovih radova mislim da dovoljno govori o mojim afinitetima, pa onda da ne dužim više... Priložene fotose možete pogledati i u većem formatu ako kliknete na samu sliku. Oni koji se ovim tekstom i mojim izborom fotografija zainteresuju za stvaralaštvo Ežena Atžea, mogu na sajtu MoMA-e detaljnije istraživati njegovo delo. I to, najpre, zahvaljujući Berenis Abot, koja je zaslužna za to što se veliki deo Atžeove zbirke fotografija sačuvao i katalogizovao, a onda i izvršila revalorizacija njegovih radova čime su se oni izdigli na pijedestal umetnosti. Upravo je Berenis Abot, i sama fotografkinja sličnog usmerenja, izjavila: „He will be remembered as an urbanist historian, a genuine romanticist, a lover of Paris, a Balzac of the camera, from whose work we can weave a large tapestry of French civilization.“