The Box Man (2024) – Gakuryû Ishii

 

Ja-sâm je tokijski fotograf koji je rešio da živi pod kartonskom kutijom, samo sa prorezom za oči na njoj. On je umoran od društvenog života, „života pod maskom“ i pod udarima okruženja. Izolovan u kutiji skriven je od pogleda, pa onda nije ni izložen surovostima međuljudskih odnosa kao ni presiji da pristojno izgleda i da se ponaša prema očekivanjima drugih. Fokusiran je na samog sebe i na svoje misli koje beleži u svesku i na zidove kutije, a koje su i plod njegovih intimnih želja i nada provociranih pažljivim posmatranjem dela sveta vidljivog kroz prorez na kartonu. Međutim, svestan je da njegova učaurena egzistencija bode oči onima koji su stekli svest o prednostima takvog načina života, jer, uostalom, i on sam je posmatrao i pratio jednog drugog „kutijaša“ sve dok, konačno, nije ušao u kutiju da više nikad iz nje ne izađe. Jedan doktor bez licence ga pomno prati s drugačijim ciljem; da preuzme njegov skriveni identitet i tako stekne alibi za ubistvo penzionisanog generala, ubistvo koje planira da izvede kako bi se dokopao generalovog nasledstva preko Joko, svoje mlade i lepe saradnice. Možda je, pak, „doktorova“ ideja da dok Joko zavodi Ja-sâma, on prepravi njegovu beležnicu pokušavajući da ga preko nje poveže sa generalom i tako mu podmetne ubistvo. „Doktorovi“ motivi u ovoj zbrci oko umetnute priče sa generalovim nasledstvom nisu jasni i skreću misli u pogrešnom smeru. Osnovna potka, koja bi trebalo da se prati bez ovog usiljenog podzapleta, uključuje dešavanja u Ja-sâmovoj kutiji. Išijev problem je predstavljalo to što bi takva „zatvorena“ priča bila sasvim nefilmična. To bi, zapravo, bio jedan dugačak hermetičan (unutrašnji) monolog o smislu postojanja, o otuđenosti i usamljenosti u prenatrpanom svetu, o ekstrovertnosti i introvertnosti, o objektivnosti i subjektivnosti, konačno, o telesnosti i duhovnosti.

Pravac kojim bi Iši u ovom slučaju trebalo da ide (da filmovi inače nisu namenjeni (širokoj) publici) je filozofska spekulacija bez vidljivih događanja, metafizika ispred fizike, jer je ovde isključivo interesantna ideja potpunog zatvaranja u sebe, u svoju samosvest. Čudan je sticaj okolnosti da sam „Čoveka-kutiju“ gledao za vreme čitanja Delezovog „Nabora“ u kojem se ovaj francuski savremeni filozof bavi Lajbnicovom monadologijom. Ova knjiga me je usmeravala ka pregnantnim idejama u filmu i navodila da ga tumačim na način kako Delez kroz Lajbnica vidi svet – kao sistem monada. Monade su, po Lajbnicu, proste supstancije, tačkasta suština ili duševno biće koje "nema prozore" i ne utiče na druge monade, već ’odslikava’ univerzum prema svojoj tački gledišta kroz preetabliranu harmoniju. Pošto film sam po sebi, po svojim sinematskim kvalitetima, ne zavređuje posebnu pažnju, akcenat ovog osvrta bih stavio na njegovu idejnost i filozofski pristup koji nam autor nameće. Pokušaću da ga prepričam i interpretiram koristeći filozofsku parabolu, na osnovu misli i ideja iznetih u „Naboru“.

Lajbnic i Delez bi rekli da je Ja-sâm (Myself) jedna monada u obliku kutije, odnosno čoveka-kutije, i da ona predstavlja manifestaciju više, umne duše, a onda i celog univerzuma svedenog na jedno ljudsko biće. Za razliku od spoljašnjeg sveta u kojem su sve monade, odnosno činioci tog sveta, iste važnosti, s obzirom da tamo ne postoji jedinstveno gledište čoveka-kutije, u svetu ograničenom Ja-sâmovom ličnošću i njegovom tačkom posmatranja jasno se izražava samo posebni određeni deo sveta, koji je njemu od najvećeg interesa. To što svaka monada izražava svet iz sopstvene tačke gledanja je preduslov da se monada Ja-sâma, to jest njegova duša, razlikuje od svih drugih monada-duša. Monadu posmatramo kao vertikalnu apsolutnu formu koja je sasvim odvojena od druge monade i njene vertikalne apsolutne forme, isto kao što su dve melodije nezavisne u kontrapunktu barokne muzike. Saglasja i transformacije strogo su unutrašnji procesi u svakoj monadi. Svaka monada ima i svoje mračno dno sastavljeno od beskonačno malih elemenata koje ona ne može da izvuče na čistinu, ili iz kojih ne izvlači saglasja. Stoga, njena jasna oblast je, naime, delimična, selektivna, i konstituiše, prema afinitetima same date monade, samo malu zonu sveta koji je u nju uključen.

Međutim, evo i prvog paradoksa u svemu tome. Uzalud su monade zatvorene, to nisu monaške ćelije (uostalom, postoji prorez na Ja-sâmovoj kutiji). Budući da sve one uključuju isti svet, naš univerzum, solidarne su, a ne usamljene. S jedne strane, monade uključuju čitav jedan svet koji izvan njih ne postoji više nigde kao takav, ustrojen na baš takav način (Ja-sâmova beležnica i slike na unutrašnjem zidu kutije); s druge strane, taj svet pretpostavlja prvi izbor, izbor konvergencije, budući da se razlučuje od drugih potencijalnih svetova, mogućih ali divergentnih, od svetova koji isključuju one monade koje posmatramo, a koje, recimo, uzrokuju fetišizaciju ženskih nogu kod Ja-sâma. Taj prvi izbor povlači i drugi izbor, izbor konsonance, sazvučja, budući da će svaka monada sebi skrojiti zonu jasnog izražavanja u svetu kojeg uključuje (Ja-sâmova naklonost prema Joko, na primer). Tako se ostvaruje preetablirana harmonija, što je svojevrsni plan imanencije; unutrašnje saglasje monada koje ne implicira njihov spoljašnji odnos.

Svet je impliciran u svakoj duši. Upravo to je gest prelaska s transcendencije u imanenciju, odnosno otvaranje prostora mogućnosti, (sa)mogućnosti i ne(sa)mogućnosti. Ono iz čega svet nastaje nije spoljašnje tome svetu; svet nastaje iz sebe samog, kao larva, kao klica, on se odvija (eksplicira) kao svitak, on se razvija kao biće koje raste. Nastaje i raste iz pojedinačne duše i duha kao koncept. Ipak, duh je nejasan, dno duha je mračno, a upravo ta mračna priroda eksplicira i zahteva telo. Reklo bi se da u nama ne postoji ono nejasno zato što imamo telo, već mi moramo da imamo telo zato što u nama postoji ono nejasno. Zbog toga ni Ja-sâm ne može pobeći od tela i telesnosti, od ženskih nogu i Joko. On se na kraju zatvara u jednoj prostoriji sa svojom izabranicom, pokriva sve otvore prema spoljašnjosti čineći, kako kaže, da se ceo svet nađe u kutiji. Ali Joko ipak odlazi, jer ona ima svoj svet zatvoren u sopstvenoj monadi, zapravo tone niže u Ja-sâmovom svetu-monadi kao podređena monada.

U tom svom svetu Ja-sâm nalazi i druge poznate likove u svojim kartonskim kutijama sa prorezom, kao monade drugog reda. Pažnju mu, međutim, privuče kutija iz koje ne proviruju ničije oči. Približi se i zaviri unutra. Ono što ugleda je sala sa bioskopskim gledaocima koji ga netremice posmatraju. Zamisli se, a zatim i kaže gledajući nas u oči: „U ovoj iluziji svi su lažni. Oni su samo proizvod imaginacije. A pravi čovek-kutija je konstantno virio kroz prorez i pratio dešavanja sa interesovanjem, proživljavajući radost i očaj. Da. Čovek-kutija si zapravo Ti!” Šta se u stvari desilo? Ja-sâmova monada je zakačila divergentne nizove, nizove koji pripadaju ne(sa)mogućim svetovima. Reklo bi se da se ova monada, dok jezdi kroz konvergentne nizove (sa)mogućih svetova, održava poluotvorenom i, u meri u kojoj svet sada konstituišu divergentni nizovi (haosmos), monada više ne može da uključuje čitav svet kao u zatvorenom krugu, već se otvara za putanju u vidu spirale koja se širi i sve više udaljava od središta. Udaljava se od središta koje je u sopstvenom filmskom svetu filma „Čovek-kutija“, pa i od ovog našeg realnog, njemu divergentnog sveta vrebajući krajičkom oka i potencijalne druge ne(sa)moguće, paralelne svetove.