The Lost One (1951) – Peter Lorre

 

U nekoliko navrata imali ste priliku da ovde čitate o Peteru Loreu i njegovim glumačkim veštinama, a sada, evo, čitaćete i o njegovom iskoraku do iza kamere. Naime, nakon što mu je istekao ugovor u Holivudu, po završetku II svetskog rata on se vratio u Nemačku i tamo, u Hamburgu i okolini, snimio ratnu dramu „Poraženi“, film koji je i napisao i režirao bazirajući se, pritom, na memoarima dr Rotea, nacističkog saradnika tokom rata, a iskrenog pokajnika po njegovom završetku. „Poraženi“, poznat pod svojim internacionalnim nazivom The Lost One, značajan je iz više razlog. Prvo, on je jedan od retkih filmova u posleratnoj Nemačkoj koji je uzeo za temu bolno nasleđe nacizma. Kao drugo, pokušao je da razmrda uspavanu, eskapizmu sklonu tadašnju kinematografiju te moralno posrnule i ratom razorene zemlje. Treće, ako je prethodna značajka suviše sebi dala za pravo, onda ova, koja se odnosi na Loreovu glumu (prvi put je, posle „M“ Frica Langa, jedna njegova velika uloga, možda najveća u karijeri, izneta na maternjem jeziku), ima puno pokriće. Pogotovo, što je (to kao četvrto) usmeravana vešto vođenom režijom, kojom je Lore, reći će neki filmski kritičari, stvorio „masterpis“. Ja bih tu ipak bio rezervisan, jer ono što oni smatraju vrlinom, a to je razuđena radnja smisleno povezana u celinu koja sveobuhvatno predstavlja tihi rat unutar Nemačke između hitlerovaca i njihovih protivnika, rat provučen kroz izmučenu psihu protagoniste, sadrži u sebi i glavnu manu filma. Smatram da je u njemu predstavljeno isuviše ratnih tema, koje, svaka za sebe, iziskuju čitav jedan film, i strpano đuture u svega sat i po vremena, pa se tako stvara utisak površnog pristupa. Svi ti događaji, u kojima je dr Rote učestvovao, formirali su njegovu ličnost koju vidimo danas. Ali potrebno je dati više prostora svakom od njih da bismo u potpunosti shvatili njihov uticaj na doktorov karakter i njegovu konačnu odluku da, sada kada je rat završen a život uplovljava u mirnu luku, oduzme sebi život.

Lore je dr Nojmajster koji stiže u kamp za beskućnike, one ostale bez doma tokom ratnih razaranja, i tamo preuzima posao lekara opšte prakse. Istog dana mu stiže i ispomoć u vidu Novaka, hemičara koji Nojmajsteru treba da pomogne oko vakcinisanja ljudi u kampu. Međutim, doktor u Novaku prepozna svog saradnika Heša s kojim je tokom rata radio u laboratoriji na kreiranju antibiotika. Heš krije svoj identitet, jer je tada obavljao kontraobaveštajne poslove za gestapo, a razlog zašto Nojmajster to radi (njegovo pravo ime je Karl Rote) saznaćemo postepeno tokom flešbekova kojima nas podvrgava tajnoviti doktor. Zapravo, isto veče nakon njihovog prispeća u kamp, Rote i Heš odlaze u kantinu i tamo provode noć u alkoholisanom stanju, jedan evocirajući svoje bolne uspomene, a drugi slušajući tu priču poluobeznanjen. Dr Rote podseća svog kolegu da je on uhvatio u špijunaži njegovu verenicu Inge. Ona je prepisivala doktorove izveštaje iz laboratorije i slala ih u London preko Stokholma i njenog ljubavnika lociranog tamo, koji je radio za saveznike. Rote je potom kod kuće suočio Inge sa tim njegovim iznenađujućim saznanjima i kad je ona na to ostala nema, zadavio je sopstvenim rukama. To ubistvo je zataškao gestapo, zapravo narednik Vinkler, koji je predvodio grupu za kontrašpijunažu.

U narednim Roteovim flešbekovima vidimo njegovu psiho-patološku transformaciju izazvanu neverstvom svoje verenice i počinjenim ubistvom. Izgubio je razlog da živi i kao ljudska olupina lutao gradom kasno noću uhodeći i ubijajući prostitutke i druge žene sumnjivog morala. Pritom se nadao da će biti uhapšen i poslat na gubilište ili da će barem smoći snage da izvrši samoubistvo. Ništa od toga se nije desilo, pa je konačno rešio da se preda vlastima zbog svojih zločina. Ali, kada je otišao s tom idejom kod narednika Vinklera kući, tamo je zatekao tajno društvo zaverenika protiv Hitlera. Vinkler je igrao dvostruku ulogu; bio je zaposlen u gestapou, ali je, s druge strane, sa grupom istomišljenika pokušao da organizuje ubistvo firera. Tamo se dr Rote našao između dve vatre. Vinkler je bio razotkriven od vlasti, pa je baš tada, tokom sastanka, sprovedena racija koju je predvodio nepokolebljivi nacista i hitlerovac Heš. Rote se našao u bekstvu zajedno sa Vinklerom, ali je, za razliku od ovog potonjeg, uspeo da sačuva glavu i preživi rat. Sada je, konačno, u prilici da se osveti Hešu. Ima u džepu njegov pištolj, koji je sačuvao kao uspomenu iz rata, a sam Heš je tu pred njim, ošamućen od alkohola u pustoj kantini. Ipak, da li Karl Rote može da vidi bilo kakav smisao u činu osvete. Ubiti njega ili ubiti sebe, sve se svodi na isto; zatrti još jedan ništavni život u moru ništavnosti, u moru besmisla.

Gledajući The Lost One kao da gledamo kolaž Loreovih uloga koje su ga obeležile tokom njegove karijere. Tu je on i ubica-manijak kakav je bio u M, i naučnik sluđen opsesivnom ljubavlju iz Mad Love, a onda, možda, i bezosećajni prestupnik iz hira (The Man Who Knew Too Much, Casablanca, The Maltese Falcon i dr.), ali pre svega on je uvek negativac čiji je put zacrtan kletom sudbinom. Otuda iz njegovih uloga izbija bespomoćnost, nemogućnost da se krene drugim, čovečnijim putem, da se voli i bude voljen. Takvo stanje vodi u očaj, nihilizam, samouništenje. U „Poraženom“ kod dr Rotea prvenstveno osećamo stanje rezignacije. On je otupeo nakon što su se o njega očešala sva ratna zla. Postao je imun na život, imun na smrt. Takva Roteova pozicija daje kredibilitet njegovoj ispovesti. I zaista, mi mu sasvim verujemo. Kao da on svojom ležernošću, svojom nonšalancijom kojom drži cigaretu i ritmično uvlači i izbacuje dim, svojim smirenim, usporenim a tečnim rečenicama, opčinjava gledaoca i čini da mu on slepo veruje. Naravno, tu se radi i o probitačnom scenariju i režiji koja uspeva da uspostavi logičku i slikovitu vezu između različitih događaja, prostorno i vremenski razgraničenih, ali i da napravi glatke prelaze između flešbekova i sadašnjeg trenutka u radnji filma. Upečatljiv primer te salivenosti prošlosti i sadašnjosti je scena u kojoj dr Rote kresne šibicu kako bi svojoj verenici zapalio cigaretu. Međutim, zapaljeno palidrvce baca na pod, pa hvata Inge za vrat i davi je. U sledećem kadru vidimo Roteove noge kako u hodu zaobilaze upaljeno palidrvce na podu dok on u ruci drži kutiju sa šibicama, a kamera švenkuje prema licu Heša u kantini. Neprimetno smo prešli sa mesta zločina u izbeglički kamp premošćujući tako dvogodišnji period onako kako bi linija diskordancije na geološkom profilu kroz hijatus spojila vremenski udaljene sedimentne formacije.

The Lost One upražnjava estetiku film noara, u čije okvire se najpre i svrstava, ali po svojoj senzibilnosti zadire i u poetiku nemačkog ekspresionizma. Uostalom, Peter Lore je i sam veza između ova dva pravca, s obzirom da je glumio i u vajmarskoj Nemačkoj i u Holivudu tokom ere krimića tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Dakle, radio je sa velikanima ovih podžanrova i preko njih učio, pa i ne čudi visok domet koji je ostvario ovaj njegov autorski film. Baš tako, „Poraženi“ je i autorski, arthaus film. On sadrži dovoljnu psihološku istančanost i izdiferenciranost likova i njihovih odnosa, zatim i razrađenu dramaturšku strukturu, koji mu zajedno sa osobenim pristupom i idejama autora obezbeđuju umetnički pedigre. Još jednom da ponovim, da bi bio i remek-delo, ovaj film bi morao da se fokusira ili na dr Rotea kao zloupotrebljenog naučnika ili na Karla Rotea kao manijakalnog ubicu; možda, pak, na dr Nojmajstera kao humanitarca koji okajava svoje ratne grehe lečeći žrtve rata, ili pak na nesuđenog filozofa Karla Nojmajstera koji kontemplira nad besmislom ljudskog postojanja. Ovakvo svođenje date kompleksne priče stvorilo bi prostor za dublje poniranje u dušu lika kojeg glumi Peter Lore, koncentrisalo bi pažnju gledalaca, pa i omogućilo plodnije promišljanje o sudbini tako svedenog lika. Jer takav „svedeni lik“ je mnogo realniji od ponuđenog nam, onog čija multivalentnost je i plod mnogobrojnih sudbinskih (ponekad i fantastičnih) situacija u kojima se našao dr Rote... Barem da je izostala ona sekvenca sa zaverom protiv Hitlera. Tada bi priča bila još uverljivija, kao i Loreov lik, a film sažetiji i kompaktniji. Ali, onda bi, pak, „Poraženi“ bio manje fatalistički, manje ekspresionistički, na kraju i manje nemački...