Stage Fright (1950) vs. The Wrong Man (1956) – Alfred Hitchcock

 

Svečano mogu da objavim da su dolijala i poslednja dva Hičkokova filma koja sam pukim slučajem, a možda i s razlogom, do sada zaobilazio, mada su bila na mojoj (istina dugačkoj) listi prioriteta. Biće da Stage Fright i The Wrong Man ranije nisu (barem ne često) prikazivani na televiziji, ni pojedinačno, niti u okviru TV i bioskopskih retrospektiva, a onda kada se pojavio brzi internet toliko toga je bilo na tapetu da su ova dva skrajnuta Hičkokova rada nestala s mog radara. Moguće je i da sam zbog rezervi koje sam imao prema britanskim produkcijama tog vremena polusvesno izbegavao „Tremu“ (mislim da ovako glasi zvaničan prevod naslova filma), a da sam „Pogrešno optuženog“ jednostavno prevideo. Kako god, da ne bih bio „pogrešno optužen“ da ne cenim ove filmove, ne samo da sam ih konačno odgledao, već, evo, i pišem o njima, a, kao što će te videti, oba zavređuju moju pozitivnu ocenu iako sam im našao i izvestan broj mana.

        Stage Fright (1950)

Rekoh da imam rezerve prema onovremenom britanskom filmu (ali i britanskom filmu uopšte (čast izuzecima)) zbog uštogljenosti i izveštačenosti, zbog popovanja, moralisanja i zbog usiljene vesele živahnosti. Hičkok je Britanac koji je stvarao tokom perioda kada su se u domaćim bioskopima gledale energične vesele komedije ili krimići, gangsterski i špijunski predratni i ratni filmovi nastali, uglavnom, kao bleda kopija američkih. „Trema“ je rezultat Hičkokovog povratka iz Holivuda na domaći teren, u kinematografiju Britanije, pa se onda tu i oseća pojačan uticaj i jedne i druge vrste filmova. Razlika je, međutim, u tome što je on zanat učio u vajmarskoj Nemačkoj, među ekspresionistima, pa je došlo do toga da se uz njegov talenat prilepi i vrhunsko sinematsko znanje, ali i doza fatalizma – crnila i cinizma, koji kipti iz ondašnjih nemačkih nemih filmova. Upravo u ovim uticajima se nalaze i mane i vrline „Treme“, ali je Hičkokov umetnički genij ipak uspeo da uskladi ove različite tendencije u jednu koherentnu, zaokruženu tvorevinu, kredibilnu ne samo u dotadašnjoj britanskoj filmskoj tradiciji, već i u Holivudu gde ova vrsta filmova (kasnije prepoznata pod etiketom film noar) ima primat.

Stage Fright, sledeći tradiciju krimića, proto-noar i noar filmova sa ostrva, za glavnog junaka, pozitivni lik, ima ženu. Ona se suprotstavlja još jednoj ženi, antagonistkinji u liku femme fatale, kako bi je sprečila da zloupotrebi svog odbačenog ljubavnika, čoveka kojeg naša heroina Iv Gil simpatiše, a koji joj je i kolega u glumačkoj postavi Kraljevske akademije dramskih umetnosti. Naime, popularna glumica i pevačica Šarlota Invud ubija svog muža, pa pokuša da prilepi ubistvo svom bivšem ljubavniku Džonatanu Kuperu. Zamoli ga da ode u njen stan, na mesto zločina, i donese joj čistu haljinu, pošto je ona bela haljina na njoj umrljana krvlju. Iza te molbe se krije očekivanje da će Džonatan preurediti mesto zločina na način da sve izgleda onako kao kad bi ubistvo počinio provalnik-lopov. Očekivala je i da ga pri tom poslu primeti njena poslužiteljka i prijavi policiji nakon što otkrije leš. Upravo tako se i desilo, pa je sada Džonatan osumnjičen za ubistvo i nateran u bekstvo sa prijateljicom Iv od koje je zatražio pomoć, s obzirom da njen otac poseduje brodić i može da ga prebaci na kontinent. Međutim, Iv, svesna da je Džonatan nevin, zadržava ga u seoskoj kući, a onda sama pokušava da se uključi u istragu o ubistvu. Koristeći svoje glumačke sposobnosti uspeva da se poveže sa glavnim istražiteljem Vilfredom Smitom, a onda i da se ubaci kao zamena Šarlotine kućne pomoćnice predstavivši se svojoj novoj gazdarici kao Doris.

Iv se, dakle, lažno predstavlja i kod detektiva Smita i kod Šarlote, detektiv krije svoje zanimanje pred Ivinim roditeljima, dok Džonatan skriva svoj identitet, sa izuzetkom Iv i njenog oca, pred svima ostalima. Ova igra zamene identiteta nužno pretpostavlja taj tada već oveštali britanski humor, komediju situacije ili zabune, što uz nadahnuto ironično izražavanje pojedinih likova kojima je sve jasno i bulažnjenje onih kojima ništa nije jasno, generiše taj tipični ostrvski filmski kalambur. Moram priznati da su replike uglavnom inteligentne i duhovite i da ne digresiraju mnogo od osnovne potke koja prati proces razrešavanja zločina. U završnici se naglo dešava preokret, ne samo zbog saznanja da ubica nije onaj na kojeg nas razvoj događaja usmerava, već i zbog toga što se taj lagani humoristički ton pretvara u napetu dramu preživljavanja. Iv ulazi u smrtnu opasnost koje nije svesna, dok gledaoci jesu, pa smo sada na pravom Hičkokovom terenu. Rasplet je neočekivan, napet, jezovit i užasan. Dobili smo ono što smo sve vreme i priželjkivali – saspens kakav malo ko može da nam priušti a da se ne zove Alfred Hičkok. Ah da, i pre te završnice ima jedna scena koja izaziva jezu do kostiju i urezuje se u pamćenje... Onda kada Ivin otac poseče svoj dlan kako bi belu haljinu na dečjoj lutki premazao krvlju. A onda i poslao dečaka, koji se tu zadesio, da izađe na binu na kojoj je nastupala Šarlota i pokaže joj taj plastični umanjeni model nje nakon ubistva muža. Tamo, pred brojnom publikom i detektivom Smitom, koji pažljivo prati njenu reakciju, ona se šokira i posrne...

        The Wrong Man (1956)

„Pogrešno optužen“ počinje Hičkokovim kameom u kome se on, gađan svetlosnim reflektorom s leđa, približava kameri govoreći o tome da je pred nama prvi njegov film koji se bazira na istinitom događaju i da on sadrži elemente koji su začudniji od sve one fikcije koju je do tada stvarao. Možemo se sada sporiti oko toga da li je stvarnost veća od fikcije ili je ova druga veća od života, ali je činjenica da me je The Wrong Man ostavio prilično hladnim. Nedostaje tu onaj „hičkokijanski dodir“ koji prevazilazi puku realnost i logiku življenja. To je, na primer, ono njegovo neobično unošenje kamere u detalje iz isto tako neobičnih uglova, kao i subjektivizacija objektiva kamere kojom se prenose neurotične reakcije aktera filma, njihovi unutrašnji nemiri. Ova Hičkokova doku-drama je, dakle, i estetski težila da se svede na suvoparnu logiku običnog života, pa je očigledno razblaživanje hičkokovske dramatičnosti bilo koje vrste, što one nastale razvijanjem potke same priče, a što one proistekle iz rediteljskih tehnika snimanja i montažnih trikova.

Mani Balestrero, kontrabasista u zabavljačkom džez sastavu Stork Club-a, je običan porodičan čovek. Iako jedva sastavljaju kraj s krajem, on, njegova žena Rouz, vredna domaćica, i dva nestašna sina žive skladno u međusobnoj ljubavi. Problemi s novcem postaju neizdržljivi kada Rouz mora na operaciju sva četiri umnjaka za šta treba platiti čitavih 300 dolara. Već su zaduženi na neke manje sume, pa je Mani prinuđen da se uhvati za poslednju slamku; da pozajmi novac na račun neopterećene polise osiguranja njegove žene. Međutim, kada uđe u agenciju za osiguranje, jedna od šalterskih službenica prepozna ga kao oružanog napadača koji je u dva navrata opljačkao ovu filijalu. Mani je zbunjen i, kao oduzet, prepušten matici sudbine, a ona uključuje policijsko hapšenje i proveru kod svedoka, ne samo radnika iz osiguravajuće kuće, već i prodavaca iz okolnih radnji koje su u poslednje vreme pretrpele oružani prepad. Svi oni, listom, u Maniju prepoznaju naoružanog lopova. Takođe, pretnja napisana na papiru i ostavljena prilikom pljačke na šalteru Rouzine osiguravajuće kuće sadrži rukopis gotovo identičan Manijevom. Ovakav niz koincidencija bio je dovoljan da kontrabasistu pošalje u zatvor zajedno sa okorelim kriminalcima. Sada mu predstoji dug proces dokazivanja da nije kriv. Zahvaljujući jednom dobrostojećem rođaku, koji kao i svi ostali njegovi bližnji veruje da je Mani nevin, biva mu plaćena kaucija, a onda omogućeno i angažovanje advokata bez plaćanja unapred, pa se potom krenulo u utvrđivanje Manijevog alibija, oslobađanja od optužbe i spiranja ljage sa njegovog osramoćenog imena.

U tom mukotrpnom postupku oslobađanja od krivice, kada ne uspeva da potvrdi svoj alibi jer su ključni svedoci u međuvremenu preminuli, Rouz pada u očaj i počinje da gubi razum. Deluje da će se ova složna porodica dejstvom tog fatalnog sticaja okolnosti potpuno raspasti, ali proviđenje krije u svom repertoaru i neke druge i drugačije adute. Kada se niko ne nada odnekut se pojavljuje čovek koji je zaista opljačkao Rouzinu osiguravajuću kuću, ali i okolne dragstore i radnje različite namene. Ovim ne otkrivam suviše onima koji žele neizvesnost i saspens, tako priželjkivane u Hičkokovim filmovima, jer se Manijeva nevinost ni u jednom trenutku u glavama gledalaca ne dovodi u pitanje. Neizvesno je samo kako će se ova opšta konfuzija razrešiti. Čini se da je Hičkok prevashodno imao za cilj da predstavi to kako jedan običan čovek, dakle svako od nas, može da postane deo najuzbudljivijeg trilera, košmarnog trilera, i to u svakodnevnom životu. Sekundarno, on je ovom pričom nastojao da prikaže i manjkavosti policijskih procedura, ali i, uopšte, slabe tačke državnog sistema koje mogu biti kobne po živote građana. Paradoksalno, ovim njegovim nastojanjima da se dosledno drži činjenica iz stvarnog života prkosi sam završetak filma koji kroz krivotvorenje onog što se zapravo desilo pravom Mani Balestreru i njegovoj ženi Rouz (njena mentalna bolest koja ju je pratila do kraja života, a samim tim i patnje koje je porodica proživljavala pokraj nje) ruši kredibilitet The Wrong Man-a kao istinite priče o tragičnoj sudbini jedne nevine porodice. Naravno, razlog tom podmetanju verovatno leži u nameri producenata da se film po svaku cenu okonča srećnim krajem.

U svakom drugom smislu i svom aspektu The Wrong Man je kao realističan prikaz stvarnosti, neuobičajene situacije iz realnog života, uglavnom vrhunski uradak. Minucioznim praćenjem detalja viđenih iz vizure običnog čoveka uhvaćenog u zamku ekstremno nepovoljnog spleta okolnosti, običnog čoveka koga tako prirodno i skromno igra veliki Henri Fonda, Hičkok nas tera da se poistovetimo sa Manijem i na taj način duboko proživimo njegovo zastrašujuće iskustvo. Naturalistički prikaz događaja narušavaju samo povremene retke usiljene saspens scene. Kao da je Hičkok svojim senzibilitetom bivao prinuđen da pošto-poto uzburka tu životnu kolotečinu nekim dramatičnim dešavanjima. Tako, ni iz čega, on radi brze zumove na oči zatvorenika koji viri kroz uski otvor na vratima ćelije, zatim, nepotrebno, trešenjem i lelujanjem kamere dočarava unutrašnji pogled na Manijevu nesvesticu nastalu usled uzbuđenja, i sve to uz muzički krešendo. Posebno je neuverljiva Rouzina psihička transformacija, njeno iznenadno ludilo. Iako je Vera Majls korektno odigrala ovu „dvostruku“ ulogu – vredne žene i majke praktičnog uma, s jedne strane, i autistično odsutne, melanholične i depresivne osobe, s druge – kao da se nije imalo vremena da se detaljnije uroni u njenu ličnost, a onda i dosledno prikaže njena psihološka degeneracija. Zbog toga nam je i sumnjiva završna obznana da se Rouz nakon dve godine provedene u sanatorijumu potpuno izlečila i vratila porodici, a ova se potom, potiskujući u nesvesno sve svoje proživljene traume, regresirala na stadijum fiksacije znan kao porodična sreća.

Ipak bih hteo da bez ironije završim ovaj svoj osvrt i iz poštovanja prema Hičkoku kažem nešto afirmativno, jer Stage Fright i The Wrong Man to i zaslužuju. Oni bi mogli da se posmatraju i kao dve krajnosti u stvaralaštvu Alfreda Hičkoka. „Trema“ je lepršava, povremeno vesela, maštovita fikcija ispunjena uzvišenim humorom (čak i onaj prizemni humor, kad ga ima, je dat sa dignitetom), ironijom i cinizmom, dakle crnim humorom koji, potom, prelazi u stilizovani košmar i horor. „Pogrešno optužen“ je od početka u košmaru i hororu, ali su to ovde kategorije stvarnosti, realnog života koji može da bude, kako Hičkok reče u uvodu filma, više od fikcije. Ipak, i jedan i drugi su pre svega trileri, žanrovska ostvarenja tipična za „majstora napetosti“. I pored svih svojih mana, i oni sadrže njegov „magični dodir“ koji uzdiže oba filma u svojevrsne klasike žanra. Iz prethodno napisanog može se zaključiti da ja nisam ljubitelj ni jedne, ni druge vrste filmova čija su paradigma s jedne strane Stage Fright, a sa druge The Wrong Man; svoju šolju čaja nalazim u onome što se pojavljuje između ovih krajnosti, a, bogu hvala, Hičkok je takvih filmova snimao na tuce i zahvaljujući njima obeležio svetsku kinematografiju za sva vremena.