Anora (2024) vs. The World Is Yours (2018)

 

Krajnje je vreme da se pridružim gomili i da učestvujem (makar indirektno i na svoj način) u najavi noćašnje ceremonije dodele Oskara. Međutim, to vreme ne bi došlo da se nije pojavio jedan dobitnik koji me je inspirisao da nešto napišem povodom njega, a onda i povodom cele te manifestacije. Anora je ono što bi, po meni, trebalo da bude prototip dobitnika ove nagrade – karnevalski film, tj. zabavan film koji pršti od energije vratolomno ukrštajući žanrove komedije, (melo)drame, romanse, akcionog i krimi filma, i pritom pružajući gledaocima, kao i njihovim protagonistima, lud i nezaboravan provod. Naravno, da bi bio nagrađen, takav film mora da ima pored širine i izvesnu dubinu, promišljenost, da je idejno bogat na način da dotiče univerzalne ljudske teme, da sadrži višedimenzionalne karaktere koji će te ideje da ovaplote i da, konačno ono najvažnije, bude rediteljski zaokružen kroz izvesnu osobenu autorsku viziju i njoj primerenu stilizaciju. Gotovo da sve pomenuto (do izvesne mere) sadrži prošlogodišnji laureat ove prestižne nagrade, pa da bih istakao te njegove kvalitete prinosim mu na usporedbu jedan francuski film slične vrste, ali različite težine. The World Is Yours je takođe film karnevalske atmosfere koji pruža zabavu i opuštanje uz humor i dobro raspoloženje, međutim on je površniji. Ne primeti se dovoljno tu autorov svetonazor i ideja vodilja. Pored toga, ne zaranja se dovoljno duboko u karaktere, pa su oni većinom tipizirani. Time se gubi ljudskost i emotivnost koju bi likovi trebalo da odražavaju, što smanjuje ubedljivost priče. Sve ove manjkavosti utiču na to da The World Is Yours ne ostavlja trajniji pečat u svesti gledalaca iako je zarazno privlačan dok se gleda.

        Anora (2024) – Sean Baker

Dokaz moje skepse prema oskarovcima je to što sam najnagrađivanije filmove sa prethodne ceremonije, Anoru i The Brutalist-a, odgledao tek pre neki dan, a samo malo pre njih i onu „Emiliju Perez“. I pored toga što su me i „Emiliju Perez“ i, pogotovo, „Brutalista“ razočarali (bolje reći - uverili u ono što sam očekivao od dobitnika Oskara), pristupio sam gledanju Anore iz dva razloga; zbog pozitivnih reakcija pojedinih autoritativnih kritičara, ali pre svega zbog retkog slučaja da je višestruki dobitnik Oskara prethodno zaradio i Zlatnu palmu. Početak filma nije ulivao nadu da ću ovaj put da izbegnem razočaranje. Prikaz noćnog života u Njujorku iz ugla striptizete Anore, odnosno provoda u noćnom klubu u kojem nam u mračnoj zagušljivoj atmosferi povremeno, uz zadnjice obnaženih zabavljačica, sevnu lica grogiranih a napaljenih muškaraca, ne obećava... Posebno ne kada se za Anoru zalepi jedan mladi, razmaženi ruski bogataš. Ivan ima dovoljno para da plati svu pažnju ove omiljene tamošnje prost..., pardon, striptizete, pa sad gledamo njihove bahanalije začinjene alkoholom, drogom, seksom, i ispraznim komunikacijama svedenim, većinom, na jezičke akrobacije kombinovanja engleskog i ruskog jezika, a kojim se služe i Ivan i Anora, ova jer je takođe ruskog porekla. Tih prvih pola sata filma je u stilu emtivijevske estetike, ne samo zbog pokretljive kamere i brzih rezova, već i zbog te bezlične klupske muzike i istih takvih likova, pripadnika mlade generacije kojoj su amputirani duh i emocije i sve joj se svodi na materijalizam, fiziku i čulnost u najvulgarnijem smislu reči. U tom trenutku činilo se da gledamo još jedan film iz mora onih koji se kroz „modernu estetiku“ „ozbiljno“ bave besciljnim životima te utrnule mladeži uronjene u sex, drugs & rock..., pardon, nekakvu elektronsku kič muziku, kako bi stimulišući dodatno čula pobegla iz svojih besmislenih života i dosade koja je okružuje.

Ono što bi se u najboljem slučaju približilo Verhovenovom Showgirls, postalo je posle tih uvodnih pola sata nešto sasvim drugo. Nakon što se prilikom još jednog ludog provoda, ovaj put izleta do Las Vegasa, Ivan i Anora naprasno venčaju a glas o venčanju stigne u Rusiju do Ivanovih roditelja, počinje borba ovih ruskih novokomponovanih bogataša da se taj brak sa, kako kažu, prostitutkom pošto-poto raskine. Iz Rusije stižu plaćenici Ivanovog oca s ciljem da pronađu ovo dvoje i da ih nateraju da pristanu na poništenje bračnog ugovora. Nalaze ih u njujorškoj vili Ivanovog oca gde dvojica nespretnih rmpalija uspevaju da zadrže samo Anoru. Ivan im je pobegao i sada ova dva plaćenika, Jermenin Garnik i Igor, sa vezanom mladom i uz vođstvo svog šefa Torosa, glavnog saradnika Ivanovog oca, kreću u poteru za njim. Sva trojica učesnika potere prikazani su kao komični karakteri, jer se kroz njih ruski podanički patrijarhalni mentalitet sučeljava sa mentalitetom slobodnog i emancipovanog „trulog Zapada“. Ta potera se pretvara u urnebesnu komediju, ne samo komediju naravi, već i komediju situacije, pa i fizičku, geg-komediju. Reditelj i scenarista Šon Bejker je uspeo da kroz humornu dramu dȃ satirični prikaz društva, kako američkog, zapadnjačkog, tako i ruskog, predstavljenog divljim despotskim kapitalizmom. Ujedno je slikovito prikazao i tu novu mladu generaciju, generaciju bez budućnosti koja živi od danas do sutra iživljavajući se u svojim bezbrojnim detinjastim hirovima. Tek po njoj vidimo koliko je svet globalizovan, jer između Anore i Ivana, američkog i ruskog građanina, ne postoji nikakavo odudaranje. Oni se razlikuju samo po dubini džepa, a to nije prevashodno posledica nacionalnih, državnih i regionalnih podela, već staleških, podela po stepenu bogatstva koje su prisutne na bilo kom kontinentu i u bilo kojoj državi. Bejker je studioznim pristupom karakterima omogućio realistično-plastičan prikaz ne samo želja, htenja i ponašanja mladih danas, ili profila današnjih američkih građana, već i profila ruskog građanina modernog doba. Ovde Rusi nisu ni jednodimenzionalni likovi ni puki negativci... Ali više o tome po osvrtu na „Svet je vaš“.

        The World Is Yours (2018) – Romain Gavras

Fransoa je mladić vezan za svoju majku, iskusnu i poznatu prevarantkinju i pljačkašicu. Ona je svojim dugogodišnjim „teškim radom“ stekla bogatstvo, ali ga sada, pod stare dane, troši na kocku i na svoje poroke zaboravljajući potpuno na sinovljeve potrebe. A Fransoa sanja da bude glavni distributer sladoleda za zemlje Magreba. Za sada on se, ne uspevajući da iskamči ni dinara od keve, bavi dilovanjem droge na malo. Videvši da mu majka neće pozajmiti novac da zasnuje željeni biznis, Fransoa ulazi u rizičan posao isporuke veće količine narkotika. Naime, lokalni narko-diler Putin ga šalje u Španiju gde bi trebalo da preuzme tovar psihoaktivnih supstanci od ruske mafije. Sa njim na put kreće njegov iskusni partner, majčin bivši ljubavnik i saradnik, Anri, a tu su i dva mlada Francuza afričkog porekla, koja su članovi Putinove bande. Kasnije, namirisavši ogroman novac, za njim u Španiju kreće i njegova majka sa svojom saradnicom Lamijom, mladom Arapkinjom u koju je Fransoa zaljubljen. Do kalambura dolazi kada primopredaja robe pođe po zlu, jer su Rusi zadržali i novac i drogu, a Fransoa, uz intervenciju njegove majke, malu ćerku jednog od ruskih mafioza. Do kraja filma u tom rolerkosteru iznude i potere za novcem, robom, otetom devojčicom, ali i sukoba hladnokrvnosti i osećajnosti koji se potkusuruju među ličnostima ili u njima samima, kockice se slože na način da je pravda zadovoljena i da su srca na mestu, a da su srodne duše spojene.

Naravno, ovakav idealan rasplet moguć je samo na filmu, eskapističkom filmu, a takav je The World Is Yours. Njegove ambicije su pošle od komičnog, od štosa, vica, živopisnih likova i zabavne akcije i dešavanja... i tu su i stale. Za razliku od Anore, koja je od komedije pošla da bi napravila presek današnjeg društva i proizvela neka duboka osećanja i misli, ovaj francuski film je stvoren da svojom karnevalskom atmosferom zabavi. I u tome je sasvim uspeo. Humor je vrcav, na prvu loptu, likovi su zanimljivi, iako uglavnom stereotipni, a situacije i dešavanja dinamični i dovoljno smisleni da ono komično ne bi odvuklo pažnju sasvim od priče. Originalan je i pomalo apsurdan lik Fransoe, maminog sina, dobrodušnog dežmekastog kriminalca, koji je nesiguran u sebe, pa mu majka uređuje život, a poslodavci i saradnici mu komanduju. Neobično je videti Vinsenta Kasela u ulozi ćutljivog kriminalca Anrija (svaku reč su mu klještima čupali), a Izabel Ađani kao sredovečnu arogantnu majku mladalačke energije, bivšu obijačicu brava i sefova u koju je stidljivi Anri zaljubljen. Lamija, u koju je, pak, Fransoa zaljubljen, je lik fatalne žene, koja i nije baš toliko fatalna (nit’ smrdi nit’ miriše, ali na zabavan način), a oteta poluruska devojčica je zrela osoba koja ima kritički stav prema nastrojenjima svog oca kriminalca, a sa kojom se Fransoa intimizirao nalazeći kod nje ono isto odsustvo roditeljske ljubavi koje i sam oseća. Svi ovi likovi izazivaju simpatiju kod gledalaca, čak i ona dva tamnoputa Francuza iz Putinove bande, ona što uvek zastanu kada čuju da se govori engleski da bi isprašili te „Engleze“. Jedino, brate Putine, tvoji Rusi, za divno čudo, nemaju isti tretman kod autora, a onda posledično ni kod publike.

Nikom ne bi bilo uskraćeno zadovoljstvo gledanja ovog filma ako bih otkrio da su samo Rusi nagrabuslili. Ovi ruski mafijaši ovde su ostali bez droge, novca i slobode. To je deo tog uobičajenog hepienda gde se Rusi, koji i nisu živi ljudi jer su samo skice suštih negativaca, provlače kroz blato. Nasuprot tome, Šon Bejker u Anori prikazuje čak i tu rusku mafiju kao ljude od krvi i mesa sa svim svojim manama i vrlinama. Štaviše, on ih i simpatiše, pa traži opravdanje za njihovo raspusno ili krimogeno ponašanje s jedne strane u silnom bogatstvu koje pojedini od njih poseduju, a s druge u ruskoj naravi i podaničkom mentalitetu i društvenim okolnostima u kojima se oni nalaze. U stvari, Bejker se ni ne drži nacionalnog ključa. On ide od osobe do osobe i pušta da se svaka od njih prirodno razvije. Tako, Ivan i njegovi roditelji gube svako poštovanje svojom bogataškom arogancijom i zatvaranjem u porodični krug zacementiran pohlepom za novcem i moći, dok ga njihovo osoblje i telohranitelji zadobija činjenicom da su ovi ljudi prinuđeni da rade za bogate tajkune kako bi zaradili za puko preživljavanje. Njihov plaćenik Igor tokom filma postepeno od jednog bezličnog sitnog mafijaškog najamnika postaje opipljiva osoba prožeta zdravom logikom, savešću i osećanjima. On kao takav postaje i katalizator za katarzično osvešćenje same Anore. Zaljubljuje se u nju i pomaže joj da preboli Ivana, zapravo da shvati šta su prave vrednosti u životu. Rus Igor tako izrasta u istinskog junaka ovog filma, dok polu-Ruskinja Anora staje na put pročišćenja. Bejker time kao da pokušava da rehabilituje Ruse u ovo današnje vreme rusofobije, a možda i da uspostavi drugačiji (dis)kurs kojim će da se rukovode oni iz Američke filmske akademije na budućim dodelama Oskara. No, jedna lasta ne čini proleće, pa ću i ja da zadržim svoju skepsu prema ovaj nagradi i nagrađivanim radovima. Zato me ne pitajte šta će večeras biti u konkurenciji, niti koji su moji favoriti za nagrade. Jednostavno, nisam u toku!