...Darkness
Imprisoning me
All that I see
Absolute horror
I cannot live
I cannot die
Trapped in myself
Body my holding cell
-
Landmine
Has taken my sight
Taken my speech
Taken my hearing
Taken my arms
Taken my legs
Taken my soul
Left me with life in hell...
Zvuči
vam poznato? Da, svakako, to je klimaks Metalikinog remek-dela, pesme One. Sada, pak, svi znamo i da su ove
reči inspirisane filmom Johnny Got His
Gun, detetom Novog Holivuda koje je potonulo u zaborav sve dok ovi čupavi prljavi
metalci nisu uklopili ključne delove filma u svoj prvi video spot nastao
početkom 1989. Ali nije bilo lako naći „Džonija koji kreće u rat“ sve do skoro.
Televizije su izbegavale ovaj film, a kasnije se i oklevalo sa njegovim
prebacivanjem na DVD format. Konačno, 2024. je izvršena digitalizacija i nova
4K restauracija filma, pa je on sada dostupniji, bilo legalno, bilo ilegalno. I
hrvatska državna televizija je pre neki dan prikazala ovaj (anti)ratni kultni
klasik, pa sam iskoristio priliku da ga prvi put i odgledam u celini i
osveženog upotrebom najsavremenijih softverskih i hardverskih alata pri prenosu
filma sa filmske trake u digitalni zapis.
„Džoni
kreće u rat“ je nastao po istoimenom romanu poznatog holivudskog scenariste
Daltona Tramba, ali je imao nesreću da se odlaže njegovo snimanje sve od 1939.
godine, kada je roman napisan, pa do 1971, kada je realizovan. U međuvremenu se
dogodio II svetski rat, Makartijeve čistke čija žrtva je bio i ovaj
scenarista, okoreli levičar, ali dogodio se i Vijetnamski rat, zahvaljujući kome je Trambo doneo
odluku da je ipak došlo pravo vreme da se ekranizuje taj žestoki antiratni roman
i na taj način gurne prst u oko tadašnjem ratovanju sklonom domaćem režimu.
Međutim, u tom trenutku čuveni Luis Bunjuel nije mogao da se prihvati režije,
kako je ranije bilo planirano, pa je nenadano u igru uskočio sam Dalton Trambo.
Johnny Got His Gun je bio njegov prvi
i poslednji režirani film, a kako se snašao u toj ulozi pokušaću da objasnim do
kraja ovog teksta.
Glavni
lik i romana i filma je Džo Bonam, mladić koji je dopremljen sa fronta iz nekog
od evropskih žarišta I svetskog rata u jednu američku bolnicu. On je žestoko
povređen, jer mu je granata odnela gotovo pola tela; ruke, noge, vilice, oči, nos
i uši. Ostao je, dakle, sasvim nepokretan, slep, gluv i bez sposobnosti govora.
Osoblje bolnice smatra da je i oštećenje njegovog mozga toliko veliko, da on
sada vegetira kao biljka, ali ga ipak ostavlja i takvog u životu na aparatima,
eksperimenta radi, kako reče jedan od doktora. Mi, međutim, vidimo, kroz
njegove unutrašnje monologe, da je ovaj siroti mladić, na njegovu žalost,
sasvim svestan i da polako spoznaje svoje trenutno stanje. To saznanje ga baca
u očaj, jer shvata da je nemoguće da ostvari bilo kakav kontakt sa svojom
okolinom. Preostaje mu životarenje kroz sećanja i kroz snove.
Zajedno
s njim mi se sad kroz sećanje prebacujemo u njegovu prošlost, upoznajemo se s
njegovom porodicom, sa odnosom koji je imao prema autoritativnom konzervativnom
ocu, zatim i prema devojci s kojom planira venčanje posle rata. Postepeno se
ova sećanja relativizuju pretapajući se sa Džoovim snovima i halucinacijama. U
groznici zamišlja sebe kao deo putujućeg cirkusa u kojem ga otac predstavlja
znatiželjnoj masi u staklenoj kutiji kao čudovišnog bogalja. U jednom drugom
košmaru vidi sebe u društvu svojih poginulih drugova koji se kartaju sa Hristom.
Ovaj ih upoznaje sa njihovom kobnom sudbinom i oni onda bespogovorno odlaze ka
svojim stratištima. Često zamišlja i susret sa svojom devojkom koju mora da
uteši i ohrabri rekavši, na primer, da ona za njega ostaje takva kakva je bila
pri poslednjem njihovom susretu. Znači, mlada i lepa, i tu sliku nosiće u sebi
do kraja svog života.
Naravno,
u stvarnosti on ne može ništa da kaže, niti da se bilo kako izrazi. Leži u toj
mračnoj, skrajnutoj bolničkoj sobi sam. Jedino ga obilazi i donekle saoseća s
njim, jer sluti da je on ipak svestan, dežurna medicinska sestra. Njegovi
nervozni pokreti glavom izgledaju joj kao reakcija na dešavanja oko njega.
Usudiće se pred Badnje veče da mu prstom na grudima ispiše: „Srećan Božić“.
Osećaj na dodir je jedino što mu je preostalo, pa on iščita tu poruku... i
reaguje mrdanjem glave. Dežurna sestra poziva doktore i obaveštava ih da je
pacijent svestan. Pokušaju da stupe u kontakt... i čine to uz pomoć Morzeove
azbuke; njegovo klimanje glavom ispisuje Morzeove znakove. Nema mnogo toga da
kaže nakon one sarkastično „telegrafisane“ želje da ga vode po Americi i
pokazuju narodu kao primer toga šta rat može da uradi čoveku, samo jedno mu je na pameti
– ono „kill me“,
opet i opet, „kill me“. Dok vojni doktori bez reči napuštaju njegovu sobu, a
kamera odzumirava krevet ovog čoveka-biljke, čujemo iz off-a, odnosno iz Džoove unutrašnjosti: „SOS, help me, SOS... SOS,
help me...
Filmu
koji ima za glavnog junaka nepokretnog čoveka, onoga ko nije ni u mogućnosti da
komunicira sa okruženjem, osnovni problem može da predstavlja manjak dešavanja
i dinamike. Ali, kroz Džoove unutrašnje monologe i kroz flešbekove, sećanja,
snove i halucinacije, Trambo je uspeo da ovu priču dinamizira i da je, čak,
vizualno oplemeni. Koristeći crno-belu tehniku za prikaz mračne stvarnosti i
kolor fotografiju različite mekoće fokusa i zasićenosti palete boja, zavisno od
toga da li se radi o racionalnim sećanjima ili halucinacijama, on je
strukturisao radnju jasno razdvojivši različite nivoe Džoove percepcije, ali je
tako i tonirao raspoloženja svog junaka, koja se kreću od očaja sadašnjeg realnog
trenutka, preko gorčine sećanja, eskapizma maštanja, do histerije halucinantnih
vizija. Te celine su, rekoh, jasno razgraničene, ali i smisleno povezane, jer
najpre se iz realnog trenutka razvijaju sećanja, i to od onih poslednjih prema
najranijim, od stradanja na frontu, preko oproštaja od devojke pri odlasku u
rat, pa sve do onih iz najranijeg detinjstva. Potom, tek postepeno, pa onda sve više i
više, uvode se maštanja i snovi, ružni snovi koji, kako idemo prema kraju filma,
postaju sve beznadniji i čemerniji, ujedno i sve bizarniji.
Problem
leži u neujednačenosti tih celina. Najsugestivnije je data sama ta mračna,
surova stvarnost vezanosti za bolnički krevet, stvarnost data u svojim ekspresivno naglašenim monohromatskim tonovima i sa
svojom narativno-dramaturškom gradacionom progresijom i pravovremenim njenim čvrsto uslovljenim otkrovenjima. Zatim, jasno i smisleno su data i ta sećanja u kojima, nažalost, dominiraju
statični dijalozi. Najslabije su, pak, celine kojima su predstavljeni snovi, košmari
i halucinacije. I tu, paradoksalno, dominiraju dijalozi iako se naša
podsvest prevashodno ispoljava putem slika i simbola. Svakako bi bilo drugačije da se Luis
Bunjuel prihvatio režije ovog filma i sam postavio te scene koje su po svojoj
prirodi nadrealne. Time bi taj romaneskni scenario postao filmičniji i na
određeni način bi prodisao. Ovako, ostajemo zarobljeni u granicama te povremeno
radijske ili pozorišne drame, gotovo kao Džo u svome telu.
Ali
i u tome ima neke vajde. I na taj način se generiše teskoba koju Džo oseća i
koja se tako prenosi na gledaoce, teskoba i stravična klaustrofobija izazvana zatvorenošću
u mali prostor, prostor manji od bilo kakve prostorije ili čak šupljine,
zatvorenošću u sopstveno telo. Nema nikog na ovom svetu koga jeza ne prožme pri
pomisli na Džoovo stanje koje nam se, uzgred budi rečeno, konstantno drži pod
čaršafom kako bi naša imaginacija odradila ono što nikakvi specijalni efekti do
kraja ne bi mogli. A takvo stanje je posledica rata i ratnih stradanja. Samim
tim, Donald Trambo je kroz ovu genijalnu ideju potpune, nepredstavljive osakaćenosti,
poslao jednu od najupečatljivijih antiratnih poruka. Ali, kao što znamo,
umetnost i film ne dopiru na pravi način do onih moćnika koji upravljaju
svetom, a kojima upravlja pohlepa, arogancija, bes i mržnja. Dopiru do nas
ostalih, „običnih“ ljudi koji su sposobni da dožive katarzu gledajući ovakve
filmove i tako se regenerišu i osposobe svoju malenkost da, zahvaljujući tom
zrncu uzvišene lepote genija kreativnosti i stvaralaštva u beskrajnom moru
ružnog, prežive i ove sadašnje, a i one buduće ratove i razaranja.
.jpg)
Comments
Post a Comment