Jedna
od glavnih prepreka razumevanju filmova sa Dalekog istoka su kulturološke
razlike između ovdašnjih i tamošnjih naroda, odnosno ukorenjenost tih dalekih Azijata
u budizam i druge njihove endemske religije, verovanja i običaje. Posledično
tome osoben je bio i društveni i istorijski razvoj kojim su se oblikovale nacije
kakve su Kina, Koreja, Japan. Svaka od njih sadrži određene specifičnosti, a
one su plod večite borbe da se u trvenjima sa svojim moćnim susedima sačuva
sopstvena tradicija. Najteže je, svakako, bilo Koreji, koja je tek kopnenom
granicom odvojena od velike Kine, pa nije mogla da ostane imuna na raznovrsne
uticaje koji su otuda pristizali. Ipak, sačuvano je i domaće nasleđe u vidu
narodnih običaja, verovanja i rituala najčešće podvođenih pod termin korejski
šamanizam. Upravo taj šamanizam igra bitnu ulogu u filmu The Man with Three Coffins zajedno sa specifičnim istorijskim
razvojem Koreje nakon II svetskog rata. Ovaj film nastao je u trenutku kada se
četrdesetogodišnja vojna diktatura ruši, pa je onda i lakše i objektivnije mogao
da govori o građanskom ratu između Koreja podeljenih 38. paralelom. Zapravo, on je progovorio o
sudbinama običnih ljudi koji su i sami podeljeni tom granicom i tako raspeti postali
mučenici. To njihovo mučeništvo se posmatra sa aspekta šamanizma i širi sa
sveta živih na svet mrtvih sugerišući nam da je podela na Sever i Jug kob koja
će da prati Korejce kroz generacije i generacije.
Nužno
je bilo ovo pojašnjenje, jer je reditelj Li Džangho koristio mistifikaciju i
uvijeni simbolizam kao stilska sredstva, a izgleda i da je podrazumevao našu
upućenost u lokalne i regionalne okolnosti koje prate radnju ovog filma. Sam
početak je krajnje enigmatičan zbog toga što je prva scena u kojoj razgovaraju
protagonista i njegova saputnica otrgnuta s kraja filma. Dalji tok nam tek postepeno
otkriva činjenicu za činjenicom dovodeći nas pred svršen čin, tj. na tu
finalno-uvodnu scenu kojom zatvaramo krug i konačno sklapamo mozaik dešavanja.
Time smo celovitost univerzuma, što krug predstavlja u istočnjačkoj tradiciji,
sveli na celovitost filma. I zaista, film, ovakvim svojim tokom i završetkom
koji uspostavlja jasnu kružnicu, poentira i stvara utisak harmonije, jednog
harmonično konstruisanog umetničkog dela. Dakle, nije samo narativ zaokružen,
zaokružena je s njim i vizuelna i audio komponenta filma kroz jedinstven
autorski stil. A on podrazumeva sepia ton slike kada se predstavlja realnost,
odnosno plavu boju za senčenje sećanja i snova. Time, a i uz pozadinsku pansori muzičku pratnju, dramatično
pevanje uz ritam bubnja, stvara se karakterističan ugođaj i generišu osećanja
tuge i melanholije, ali i simbolično crta granica između materijalnog i duhovnog
sveta, ujedno i kao slika nepremostivosti granice između Severne i Južne Koreje.
Ali
da ne bih i ja dalje mistifikovao zabrazdujući u šamanističku praksu i
značenja, evo o čemu se u The Man with
Three Coffins konkretno radi. Sansaku je umrla žena i on kreće u njeno
rodno mesto na severu, u demilitarizujuću zonu između Severne i Južne Koreje,
kako bi tamo rasuo njen pepeo. Sansak je ćutljiv, uronjen u sopstvene misli u
kojima priziva sećanja na pokojnicu, tako da u jednom motelu gde planira da
prenoći odbija poziv grupe planinara da se zajedno provesele. U tom usputnom
svratištu domaćica ga predstavlja medicinskoj sestri koja prati čoveka na
samrti na njegovom putu u rodno mesto gde želi da umre. Oni mu nude pozamašnu sumu
novca da na svojim leđima ponese ovog starca, jer do njegovog sela nema puta. Sansak
odbija i nastavlja dalje sam ispunjavajući oporuku svoje žene. Sledeće noći
ponovo nabasa na one planinare i ovaj put ne uspe da izvrda. Odigra s njima
partiju karata, malo više popije i na kraju završi u krevetu sa lokalnom
prostitutkom. Tokom noći ova prostitutka iznenada umre. Sansak se ujutru pokupi
i ode, ali kada i naredne noći doživi da žena s kojom ode u krevet skonča,
uznemiri se i iznenada reši da potraži onu medicinsku sestru i starca na
samrti. Njih, međutim, traži i starčev sin koji želi da ga vrati kući. Naime,
medicinska sestra, koju on plaća da mu neguje oca, tajno je u dogovoru sa starcem rešila da ga odvede
u rodno mesto kako bi tamo umro.
Pošto
su sada na istom putu, Sansak naleće na sinovljevog izaslanika koji je u poteri za gazdinim ocem, pa
njih dvojica zajedničkim snagama uspevaju da pronađu odbegle. Medicinska sestra, gospođica
Čoi, pod prisilom predaje oca tom sinovljevom plaćeniku, a onda, pošto je tim činom
ostala i bez posla, reši da se vrati kući. Kuća joj je tu u blizini, negde na
reci Aurađi, taman da tamo dopešači u pratnji Sansaka. Prethodno oni večeraju
zajedno i provedu noć zbližavajući se, ali Sansak se ustručava da spava s njom
plašeći se da ona potom naprasno ne umre. Sutradan mu Čoi kaže da je od proročice
saznala da će na reci Aurađi u svojoj tridesetoj sresti budućeg muža, „čoveka
natovarenog sa tri kovčega“, kojem je i u prethodnom životu bila žena. Posle one tri smrti
iza sebe kao da je i Sansak postao sujeveran, pa njih dvoje ugovaraju brak. Pre
nego što se to desi rastaće se još jednom. Sansak seda na brod i kreće kući u
Seul obećavši Čoi da će se venčati onda kada uspe da sebi kupi stan. Ona mu maše sa
obale na kojoj se sprovodi šamanistički ritual povodom prelaska duše jednog
utopljenog deteta na onaj svet. Čoi upada u trans i zaigra ispred šamanke, dok Sansak
videvši to sa broda predoseti nešto strašno. Pred očima mu se ukaže priviđenje –
sa neba se spušta ogroman otvoren dlan koji mu svojim naboranim linijama zloslutno ocrtava sudbinu.
Mešanjem
realnosti, koja je inače oneobičena onim toplim a pustošnim sepia-smeđo-crvenim
tonovima, i snovitih, plavičastih vizija iz prošlosti, a onda i nadrealnih
dešavanja pod plaštom šamanističkih rituala, uspostavljen je filmski simulakrum
izatkan od metafora i simbola. A oni, ti simboli, se odnose na krvavo nasleđe
građanskog rata (sepia-crvena), snove o slobodi i ujedinjenju (plava) i
uverenje da se jedino kroz rituale i reinkarnaciju sa konačnim prosvetljenjem može
ponovo uceloviti rascepljeno korejsko biće. Simbolično je i to što sve te
Sansakove žene igra ista glumica i što su svi ti brojni likovi u nekoj vrsti raspolućenosti.
Mahom su svi oni u tom pograničnom području odsečeni od druge strane, geografski
posmatrano, samim tim i lišeni druge polovine svoje ličnosti. Kao nesmireni duhovi
koje šamani šalju na nebo i tako ih konačno upokojavaju, oni besciljno lutaju
zemljom kroz to sepia-sivilo, kroz večitu poznu jesen i zimu iščekujući proleće
koje se nikako ne budi. I kroz reinkarnacije oni žive isti takav život, nesmiren,
a onda i onemogućen da kroz vrlinu, spokoj i meditaciju dosegne nirvanu.
Preostaje im jedino da kroz šamanistički ritual poboljšaju ovozemaljsko bitisanje;
da kroz muziku, ples, darove bogovima, dospeju u stanje transa i tako bar
privremeno osete sreću i blagostanje. Naravno, i da tako stupe u kontakt sa
svojim precima i da zajedno s njima ožale svoju zlehudu sudbinu.
Kažem,
reditelj Li Džangho kao da se trudio da mistifikuje svoje istinske namere, barem
u početku, ali nam je kasnije razvijajući radnju davao na kašičicu potrebna
saznanja, taman dovoljno da zaokruži priču, što znači da je načini koherentnom
i svrhovitom u svojoj tripoznoj eliptičnosti. Uspeo je i da nas uvuče, gotovo
hipnotički, u film opuštenim, laganim ritmom, ritmom koji daje ovaj pešački road movie i preko bubnjanja na buku,
tradicionalnom muzičkom instrumentu. Konačno, odmah po odgledanom filmu prožeo
me je ushićujući osećaj da sam imao priliku da prisustvujem nečem zaista vrednom.
Iako je The Man with Three Coffins i
na kraju zadržao dozu misterije, on me je ujedno i ubedio da je ona nužna, da
je to odraz iracionalnog u nama koje je poslednji nivo odbrane od varvarske, istovremeno
i prozaične i banalne stvarnosti.
Comments
Post a Comment