FILMOONIRIJA

       Često se misli da kod autentičnih stvaralaca, pisaca, slikara, filmskih autora, uvek čitamo jedan te isti roman, gledamo istu sliku ili isti film. To dolazi otuda što njih iz mase mediokriteta izdvaja određena istančana vizija koju oni ovaploćuju na različite načine, ali uvek tako da se kroz ove prozire ta fundamentalna zajenička nit – njihova zlatna žica koja ih čini osobenim među drugim umetnicima. U oblasti filma Kjoši Kurosava se može smatrati jednim od tih vizionara, čija se mračna slika sveta propuštena kroz egzistencijalističku prizmu proteže na celu njegovu filmografiju. U okviru takve slike sveta učestano se javljaju fantomske prikaze, kao manifestacije najunutarnjijih delova duše, dakle naša druga (istinska?!) ja, naši dvojnici. Doppelganger iz 2003. je najočigledniji primer ovakvog tumačenja pojava sablasti kod Kurosave, ali on nije izuzetak, jer i eksplicitno iznet motiv dvojnika takođe ima svoju kontinualnu zlatnu nit. Ona je uočljiva barem u dva...

       Pošto mi neki zameraju na suviše mračnim i teškim filmovima koje ovde predstavljam (na to mogu samo da im kažem da je i stvarnost koja se preliva u filmove takva), evo da i njima ugodim; stavljam na tapet jedan lepršavi mali film iz perioda kada se budio zvuk na filmu, a sa njim i radost i eskapistička sreća vrcavih mjuzikla. Ipak, „Dajte nam slobodu!“ Rene Klera pored puke zabave predstavlja i satiru na nehumano industrijsko društvo. Time, kao i naglašenom duševnošću priče, koja ide uporedo sa nadrealnim i fantastičnim ugođajem, Kler je dao dubinu i kolorit ovom komičnom mjuziklu. Mada, on se ne bi složio sa izrazom „kolorit“, barem ne sa njegovim bukvalnim smislom, jer je ovde akcenat na kontrapunktnoj upotrebi zvuka. Kler je, uporedo sa sovjetskim sineastima, bio pobornik asinhronog zvuka u filmu i njegovom doprinosu montaži. Kao produžetak montaže kadrova dijalozi, muzika i ambijentalni zvuci mogu se upotrebiti ne samo sinhrono, „naturalistički“, već i kao...

       Kurosavini filmovi su krcati duhovima-sablastima. Gotovo u svakom kadru osećamo njihovo prisustvo bili oni vidljivi ili nevidljivi. Jer ti duhovi su odraz usamljenosti, otuđenja, jeze svakodnevnog življenja i straha od života i od smrti koja kao Demoklov mač visi nad glavama stanovnika ove planete. Zbog toga su oni, ti duhovi, i kad su vidljivi, više dati kao deo inventara; niko se na njih ne osvrće, prihvataju se zdravo za gotovo kao neizostavni deo zlehude sudbine koja prati protagoniste ovih filmova. Ta neobičnost, da duhovi preminulih lunjaju, tj. stoje ili lebde u svom pasivnom prolongiranom prisustvu na ekranu u društvu kontemplativno nastrojenih likova od krvi i mesa koji su ih svesni, ali im ne poklanjaju pažnju, kao da je prirodan rezultat promišljanja ovih likova od krvi i mesa, promišljanja koje iznosi na površinu egzistencijalnu strepnju izluženu u oblik tih pretećih eteričnih spodoba. I kao što je takvo neprijatno osećanje strepnje neodređeno i ne...

       Period nemog filma bio je u najvećem broju slučajeva period detinjaste nevinosti filmske umetnosti, vreme tokom kojeg se u narativnom smislu još uvek nije mnogo odmaklo od forme bajke, a u tehničkom od eksperimentisanja unutar različitih avangardnih praksi (čitaj: igranja sa medijem kao sa igračkom). Ta nevinost je podrazumevala i moralnu čistotu sadržaja, pa su filmovi bili ispražnjeni od bilo kakvog oblika nasilja i erotike. Zapravo, prikazivanje umerenog nasilja je bilo dozvoljeno ukoliko se nasilni kriminalni prestupnik na kraju kazni, ali ma kakva očevidnija pojava erotskog i seksualnog u proizvodima filmske industrije bila je strogo zabranjena. Neumoljivim cenzorskim komisijama doakao je tek Čeh Gustav Mahati sa svojim „Erotikonom“ snimljenim 1929. godine, dok je sa „Ekstazom“ iz 1933. jednom za uvek promenio odnos filma i seksualnosti. I jedno i drugo delo se odlikuje suptilnim unošenjem erotskog u film preko simboličnih slika ili putem nagoveštaja koji...

       Američki filmski institut definiše vestern filmove kao one proizvode sedme umetnosti čija se radnja odvija na američkom zapadu, a utelovljuje duh, borbu, život i smrt onih koji proširuju granice civilizacije osvajajući nove neistražene prostore. Vesterni obično prikazuju protagoniste u liku šerifa, kauboja, revolveraša, lovaca na glave. Ovi su često predstavljeni kao polunomadske lutalice koje nose stetson šešire, marame oko vrata, odeću od jelenske kože i čizme sa mamuzama. Koriste revolvere i puške kao svakodnevna oruđa neophodna u surovoj borbi za opstanak, koju nameće odsustvo države i zakona na marginama civilizacije. Oni jašu između prašnjavih naselja i osamljenih rančeva u preriji sa one strane Stenovitih planina na svojim dobro utreniranim konjima s ciljem da  se učestvuje u poteri ili pobegne od potere, prenese novac, zlato, prevezu ljudi. Ili tek da se besciljno luta u nameri da se oseti miris slobode sa konjskih sapi. Oni, pritom, ulaze u konf...