FILMOONIRIJA

       Kratak predah od sivila crno-belih filmova i savremenih tema koje oslikavaju sumornu sliku svakidašnjice donose nam žive boje leta u ravnom Banatu. Van monotonije ušorenih seoskih kuća i geometrijski pravilno ukrštenih ulica nalazi se prostrani beskrajni atar. Dokle god nam pogled dopire, sve do prave, isto tako beskrajne, linije horizonta, pružaju se biljne kulture u punom cvatu, u zrelim plodovima ili u svežim otkosima na oštroj strnjici, tu i tamo presovanim u bale slame.      Nakon što je žito pokošeno, dok se razbarušeni kukuruz sočno zeleni, još suncokret, zaodenut u jarko žuti oreol, ponosno pogledom prati sunce na njegovoj nepokolebljivoj putanji.      I dok pčele zuje oko  „okrenutih prema suncu“ , a pčelari nadgledaju svoje košnice sladeći se gustim suncokretovim medom, mislite: „S amo nam još Zaharije fali sa svojim ` Znanjem-imanjem ` “ . Al` ta man` te se andraka!      Vratimo se već na ovu pitomin...

       Roaring Twenties iz svoje nemosti prelaze u zvučne holivudske zlatne tridesete u kojima preovlađuju mjuzikli i krimići; prvi zbog konačno čujnog zvučnog efekta u raskošnim scenama sa pevanjem, plesom i muzikom, a ovi drugi zbog popularnosti priča o gangsterima u krizno vreme posle kraha berze i uvođenja ad hoc vladinih mera koje su za posledicu imale procvat kriminala i formiranje kriminalnih klanova. Do tada su krimi priče plasirane slušaocima u vidu radio-drama, a sa pojavom zvuka na filmu nastala je mogućnost da se one filmuju i u vidu slikanog pozorišta predstave širokom gledalačkom auditorijumu. Sa razvojem zvučnog filma sve manje se poklanjala pažnja zvuku, odnosno dijalozima, a sve više vizuelnosti scena i kadrova, pa se postepeno prevazilazila ta pionirska statična faza zvučnog filma koju ću sada ovde da predstavim kroz pola tuceta danas velikoj većini filmofila nepoznatih filmova. Oni su s razlogom izvan vidokruga, jer su falični iz više razloga, al...

       Hideko Takamine je zajedno sa Harom Secuko i Tanakom Kinue obeležila klasične filmove japanskih besmrtnih režisera kakvi su Jasuđiro Ozu, Akira Kurosava, Mikio Naruse, Keisuke Kinošita i dr. igrajući heroine koje svojom glumačkom harizmom ovaploćuju ideale oblikovane u tradicionalne japanske estetske kategorije: shibui , wabi-sabi , mono no aware … Dakle, to su naizgled krhke, nežne žene posvećene porodici koje u toj posvećenosti izgaraju žrtvujući se za druge, ali uvek sa osmehom na licu i blagošću kojom i gvozdena vrata otvaraju. Njihova životna energija i polet, nesrazmerni rušilačkoj snazi univerzuma, ali i njihovog neposrednog društvenog okruženja, kao tiha voda, postepeno a temeljno, menjaju neizmerni za vjeke vekova utemeljeni vaseljenski pejzaž. Naravno, sve se to odvija na duhovnom i duševnom planu, ali poprima tolike razmere da one svojom aurom uspevaju da domaše i zavibriraju strune srca gledalaca na svim meridijanima i paralelama ove naše ojađene ...

       Niste navikli ovde često da vidite frišku robu. To stoga što sam prilično sumnjičav na sve ono što se distribuira u današnje vreme, u vreme političke korektnosti i nedostatka kuraži (i novca) da se beskompromisno zagrize u nešto izistinski proizašlo iz uma i duše filmskog stvaraoca, da se bez ograda pretoči vizija autora, koliko god ona ne bila po volji moćnih pojedinaca ili grupa i u skladu sa oveštalim društvenim moralnim normama i standardima, u zaokruženo, nepatvoreno delo namenjeno širokom auditorijumu. Ne mogu da kažem da su filmovi koje ovde sada predstavljam suva esencija takvih načela, ali uvek vitalna japanska kinematografija je najbliža nekakvom idealnom uzoru. Barem se to meni tako čini, jer nalazim i da najkomercijalniji japanski filmovi, oni koji podilaze pisanim i nepisanim pravilima i publici, mogu da sadrže nešto subverzivno, ono što narušava uhodani poredak i tera savesnog i visprenog gledaoca na preispitivanje sopstvenih stavova. Zapravo, od...