Seire (2021) & Midnight (2021)

 

U sveopštoj krizi u kojoj se nalazi savremena kinematografija (ne mislim tu na filmsku industriju koja uvek nalazi svoje načine da privuče masu i zgrne novac) sve ređa su ostvarenja koja su validne autentične autorske tvorevine ili barem takva da vrcaju od uloženog entuzijazma svojih autora da stvore renomirano delo prihvaćeno podjednako i među gledoacima i među kritičarima. Korejska kinematografija je jedna od najvitalnijih danas, pa ne čudi da se u okviru nje mogu naći primeri i za prvu i za drugu vrstu filmova pored, svakako, i onih mnogobrojnih koji se mogu okvalifikovati kao promašaji ili puko podražavanje ili uspešnih formula ili samih pojedinačnih radova već svrstanih u klasike sedme umetnosti. U ovom postu predstaviću dva korejska filma koja su primer najpre za prvu, a onda i drugu opisanu vrstu. Odnosno, osvrnuću se na film Seire, koji predstavlja vanserijsko ostvarenje u okvirima horor žanra, ali i na Midnight, film koji, iako ne donosi bogzna šta novo i originalno, niti sasvim kredibilno, zrači energijom i entuzijazmom mlade ekipe koja je radila na njemu. A autori Kang Park i Oh-Seung Kwon, u dvostrukim ulogama scenariste i režisera navedenih filmova, su još uvek na ovim svojim prvencima i na njima, kao čvrstoj osnovi, gradiće svoje buduće uspešne karijere. Barem se takva očekivanja i nade mogu gajiti u svetlu ova njihova dva uradka koja su injektirala svežinu u katatonično telo aktuelne bioskopske produkcije (a ovo jesu tzv. bioskopski filmovi), telo stuporizovano zakonima novca i političke korektnosti.

        Seire (2021) - Kang Park

Naziv ovog filma, polatinjena verzija izvorne korejske reči, Seire, odnosi se na tradicionalni običaj da se tek rođena beba izoluje i zaštiti od uroka i zlih duhova. Slično kao i naše babine, seire zahteva da se beba ne posećuje prvih nekoliko nedelja (kod nas 40 dana, dok u Koriji 21) kako bi se mladi, krhak duh prihvatio za telo i stabilizovao u novom životu. Woo-jin i Hae-mi su tek dobili bebu i majka, sujeverna kao i njena baka, traži od skeptičnog muža da poštuje ovaj drevni običaj. Kao što kod nas bebi vezuju crveni konac oko zglavka, tako ovi Korejci kite bebu i ceo stan različitim amajlijama, izbegavaju da prihvate posete i daju pristup bebi bilo kome, osim najužoj rodbini, a posebno insistiraju da niko od najrođenijih ne ide na pogreb tokom prve tri nedelje života deteta. Međutim, u to vreme Woo-jin-u umire bliska drugarica iz škole i on reši da, uprkos molbi svoje žene, ode na bdenje. On je uporan, jer je dotična Se-young bila, zapravo, njegova ljubavnica koju je ostavio pre mesec dana. Se-young je tada bila prinuđena da pobaci, a onda u nervnom rastrojstvu i da oduzme sebi život. Ovakvo breme Woo-jin nosi na svojoj savesti i nije čudno da je on, videvši na bdenju sestru bliznakinju svoje pokojne ljubavnice, počeo da halucinira i da umišlja da duh Se-young ugrožava njegovo novorođenče. Ili, možda, ipak ne umišlja; u tom košmaru kroz koji prolazi uznemireni otac ima i poneko zrnce istine.

Reditelj nas vešto provodi kroz situacije na granici realnog i natprirodnog održavajući neizvesnost i, čak, postepeno dižući tenziju sve do zastrašujućeg kraja. I tada, na samom kraju, i dalje nismo sigurni da li se pred našim očima odvija realan život ili smo samo uvedeni u Woo-jin-ovu izvitoperenu percepciju. Nagoveštaj da se ipak radi o njegovim košmarnim vizijama dat nam je već u prvom delu filma. On tada nožem polovi jabuke i u svakoj nalazi trulo jezgro, dok njegova žena Hae-mi, kojoj prinosi ove sveže presečene polovine, ništa ne primećuje. (Jabuke se u Koreji nude nekome kao znak izvinjenja. Woo-jin-a muči savest, jer nije priznao ženi aferu sa Se-young.) Međutim, tu je i scena u kojoj Woo-jin pri povratku sa bdenja ulazi u svoju zgradu i penje se stepeništem uzrokujući automatsko palenje i gašenje sijalica sa senzorima za pokret. Dok je on već na drugom spratu, mi iz spoljašnje, neutralne perspektive vidimo da se u prizemlju pali sijalica, iako tamo nikoga nema. Iz ovakvih primera možemo zaključiti da se, i pored Woo-jin-ovih halucinacija, dešavaju i natprirodne stvari. A one su posledica verovanja ne samo u seire, već i u reinkarnaciju. Naime, duh tek preminule osobe odvojen od svoje fizičke egzistencije luta tražeći telo novorođenčeta. Se-young je za života bila odana Woo-jin-u, pa je njen duh bio privučen ka njegovom detetu. Na neki način to bi bilo ne samo zadovoljenje njenih afiniteta, već i svojevrsna osveta za njegovu preljubu.

Seire je, dakle, pažljivo strukturiran s ciljem da postepeno podiže tenziju kroz suptilnu stravu, odnosno kroz znakovite uznemirujuće situacije; realne, kao što je bolest deteta, ali i one koje se smatraju pukim praznoverjem, kao što je, recimo, predstava da je uzrok te dečje bolesti ukradeni predmet preko koga su nečiste sile prešle na dete. Pomalo deluje neubedljivo da je Se-young živela sa sestrom bliznakinjom za koju Woo-jin nije znao, ali ova činjenica doprinosi da mrtvo telo njegove ljubavnice i pogotovo njen duh osetimo živim i prisutnim kroz lik njene sestre. Time se intenzivira strah kod gledalaca, dakle samom tom činjenicom, a onda i Woo-jin-ovom pometenošću i njegovim sve učestalijim košmarnim vizijama, što u konačnici dovodi do toga da se sinusoide terora iz realne svakodnevice i sfere natprirodnog poklope u svojim maksimumima. Seo Hyun-woo kao Woo-jin uspešno nam prenosi i nelagodnost koju uopšte ima muškarac kao novopečeni otac, njegove egzistencijalne strepnje. Uostalom, ova priča može da bude fantazmagorična u tom smislu. Umesto uobičajene majčine psihoze zbog novorođenčeta, sada se bavimo očevim traumama. Tu su, kao kosturi iz ormara, bivše ljubavi neslavno okončane, sva ona potencijalna neželjena deca, teret koji nosi mesto glave porodice, time ukinuta sloboda momačkog života. Sve se to ogleda u znojavom, stegnutom, uplašenom licu Woo-jin-a. Kako reče jedna kritičarka, prvi put posle Linčovog Eraserhead-a imamo tako plastično i stravično dočaranu traumu koju nosi žig očinstva, tj. žig pater familias-a.

        Midnight (2021) - Oh-Seung Kwon

Za jedan slešer upakovan u formu psihološkog trilera o manijakalnom ubici, kakav je zapravo Midnight, neobično je da nema ljudskih žrtava, ako ne računamo dvoje nasumično odabranih prolaznika koji zaginu još pre najavne špice. Štaviše, ni ta ubistva se ne dešavaju u kadru, već van njega. Ali akcenat ovde i nije na setpisevima ubistava, na domišljatosti i maštovitosti u načinima ubijanja, koliko u napetoj igri mačke i miša između ubice i njegovih, naizgled bespomoćnih žrtava. Jer potencijalne žrtve su dve gluvoneme žene, majka i ćerka. Naime, tokom noći, u pustom delu grada, Kyeong-mi se u društvu majke vraća kući s posla i pred svojom zgradom se mimoilazi sa ubicom, zgodnim mladićem koji baš u tom trenutku vreba So-Jung, jednu drugu devojku pri povratku iz provoda. Kyeong-mi prisustvuje napadu nožem na So-Jung, koju potom, još uvek živu, ubica zatvara u svom kombiju. Sada se on okreće ka Kyeong-mi i njenoj majci uvidevši da su one živi svedoci njegovih ubilačkih namera i prave prirode njegove poremećene ličnosti. Pred njim je, reklo bi se, lagan zadatak, jer ima posla sa gluvonemim pripadnicama slabijeg pola. Međutim, Talija je na njihovoj strani. Nekako, one mu uvek za dlaku izmiču ne samo zahvaljujući srećnim okolnostima, već i zbog pomoći koju dobijaju od brata povređene So-Jung, utreniranog pripadnika privatnog obezbeđenja.

Vrlo jednostavan zaplet olakšava nam da se usredsredimo na samu uzbudljivu poteru koju, i pored toga što je nužno da suzbijemo nevericu da bi poverovali u taj famozni spas u zadnji čas, pratimo na ivici sedišta i sa obilatom naklonošću usmerenom ka simpatičnoj i veštoj Kyeong-mi i njenoj bespomoćnoj ali optimistički nastrojenoj majci. Toliko puta viđeno, to nadigravanje u borbi na život i smrt između nemilosrdnog ubice i „poslednje devojke”, ovde je osveženo time što je progonjena osoba nema i gluva. Posledica toga je da njeno ojačano čulo vida nadomešćuje odsustvo recepcije zvuka, a poznavanje znakovnog jezika omogućuje otvorenu komunikaciju s majkom u prisustvu ubice, što sve zajedno otvara nove mogućnosti u kreiranju defanzivnih/ofanzivnih taktičkih poteza progonjene. Njena (tj. scenaristička) domišljatost kulminira u završnom obračunu kada ona svesno rizikuje život kako bi pred brojnim svedocima prikazala ubicu u pravom svetlu. Osveženje predstavlja i ubitačni ritam filma koji je postignut konstantnim trčanjem protagonista, pokretljivom, nemirnom kamerom i oštrim fokusom na prednji plan. Ritam daje i pozadinska muzika koja je, gotovo kao i u filmu „Trči, Lola, trči!”, sasvim u funkciji održavanja dinamičnog pulsa akcione radnje. Za razliku od filma Seire, koji je idejno i sadržinski kompleksan, i kao takav funkcioniše i kao psihološka drama, Midnight svojom svedenošću sadržaja i dinamiziranjem forme pobuđuje na visceralni doživljaj borbe za goli život. Ali, kao takav, on potpuno zadovoljava pumpajući neprestano tokom svog trajanja adrenalin u vene gledalaca. Seire vs. Midnight – sukob suprotnosti u mnogome – idealan komplementarni spoj za celovečernji dabl bil hepening.