Kandagawa Pervert Wars (1983) & Bumpkin Soup (1985) – Kiyoshi Kurosawa

 

    Ne toliko davno obavestih javnost da sam ovde na blogu predstavio sve što sam nameravao da predstavim iz dosadašnjeg opusa Kjoši Kurosave. Ostali su svesno preskočeni maltene samo neki direct to video radovi iz devedesetih, nekolicina uglavnom starijih kratkih ostvarenja i prva dva dugometražna filma. Da, dobro ste čuli, nisam imao želju da pišem o Kurosavinom prvencu, niti o njegovom „sofomornom filmu“, tj. onom narednom. Možda zbog toga što sam ih okarakterisao upravo tom kovanicom preuzetom iz grčkog jezika: sophos (mudrost) + moros (ludost), dakle benastim mudrolijama. Ne, ni najmanje nije razlog mog zaobilaženja to što ih mnogi svrstavaju u „pink filmove“, filmove mekopornografske, one koji eksploatišu žensko telo isključivo zarad seksualnog zadovoljstva. Ne, jer je Kurosava u okviru ovog žanra i formata imao druge ciljeve. Možda ne da nešto mnogo pametno kaže, ali svakako da sabotira ta (ne)pisana pravila. Ovi njegovi filmovi, iako vrve od golih sisa i seksualnog opštenja (naravno, bez prikaza vagina i penisa), odbacivani su od pinku eiga komisija producentskih kuća iz razloga što nisu dovoljno seksi. Opet, oni nisu ni egzistencijalistički mračni, kao njegovi kasniji priznati radovi, već su samo puni bizarnih situacija i tog deadpan uvrnutog humora. Govorim, dakle, o Kandagawa Pervert Wars, debitantskom filmu nastalom na sasvim skromnom budžetu jedne nezavisne filmske kuće specijalizovane za ovakvu vrstu filmova, i o Bumpkin Soup, ambicioznije zamišljenom jer je podržan od Nikkatsu-a.

    Kandagawa Pervert Wars (1983)

    U ovom jednočasovnom perverzno-luckastom filmu pratimo mladu Akiko i njenu drugaricu iz susednog stana koje, dokone, veći deo dana provode u posmatranju života stanara susedne zgrade. One uz pomoć teleskopa i dvogleda zaviruju kroz prozore u stanove od kojih ih odvaja reka Kandagava, zagađena reka betonskog korita nalik na kanalizacioni sistem – ništa neobično u ovom ružnom, zapuštenom predgrađu. Elem, one jednom prilikom svojim uveličavajućim staklima ugledaju u nekom od stanova preko reke incestuozni odnos između majke i sina. Besne zbog ovog nemoralnog čina one naprasno odluče da odu tamo i tog dečka, upisnika na studije filma, izvuku iz majčinog čvrstog zagrljaja. Majka ih dočeka spremna i otera nazad preko reke, ali u narednom pokušaju ove dve devojke uspeju da uđu tamo i čvrsto vežu ženu, a momka seksualno obrade kako bi on uvideo da je van majčinog krila mnogo draže i mnogo slađe. Momak se u početku dvoumi, ali nakon sledećeg susreta odlučno odbije majku pustivši je da otplovi niz Kandagavu, a veže se za ove dve devojke neraskidivim seksualnim vezama.

    Kandagawa Pervert Wars zadovoljava sve spoljašnje kriterijume za jedan „pink film“ – učestali snošajevi između muškarca i žene, odnosno između Akiko i njenog dečka ili između nje i onog „maminog sina“, zatim njeno samozadovoljavanje ili masturbacija u tandemu sa drugaricom, pa felacio u onoj incestuoznoj vezi itd. Međutim, ništa od toga posebno seksualno ne uzbuđuje gledaoca, jer su te scene tako montirane da nam seks predstave samo kao trenje između tela, a i akcenat filma je na apsurdnoj situaciji u kojoj se glavne junakinje, promiskuitetne devojke, seksom suprotstavljaju incestu, nemoralom udaraju na nemoral, navodno zbog moralnih ciljeva. Akcenat je i na humoru, tihom humoru koji izbija iz takvih apsurdnih dešavanja, ali i fizičkom, slepstiku, kada se, na primer, te tri žene tuku u reci kako bi pridobile naklonost „maminog sina“. Akcenat je još i na istoriji filma. Kroz dvogled vidimo kako taj budući student sprema prijemni ispit ispisujući na zidu imena antologijskih filmova. Vidimo to špijunirajući ga kroz prozor stana, što direktno evocira sećanje na „Prozor u dvorište“. Uostalom, na zidu mladićeve sobe su ispisani i nazivi čuvenih filmova Alfreda Hičkoka. Konačno, ova pinku eiga storija na samom svom kraju sadrži i mračne tonove, toliko karakteristične za kasniju karijeru Kjoši Kurosave. Naime, film se završava scenom seksa između Akiko i „maminog sina“ na krovu zgrade. Opijeni uzbuđenjem njih dvoje se otkotrljaju do ograde, naležu na nju i ruše je, a za njom se strovaljuje i mladić. Smirena Akiko mnogo ne razmišlja, skače i ona dole u smrt.

    Bumpkin Soup (1985)

    Opet imamo jednu Akiko, ali ovaj put to je smerna devojka sa sela koja dolazi u Tokio, u univerzitetski kampus, kako bi pronašla svog dečka Jošioku. Sa sobom nosi vokmen s kasetom na kojoj je nasnimljen njegov pevajući glas. Nije sigurna da li je on na Katedri za psihologiju ili Katedri za muziku, pa proba najpre na ovoj prvoj. Tamo saznaje da se on nije pojavljivao već duže vreme ni na časovima psihologije, a ni u muzičkom klubu. Razočarana, ipak reši da ostane u kampusu, gde će prenoćiti kod Emi, studentkinje lakog morala. Akiko uviđa da je taj studentski kompleks leglo razvrata, ali i da je veoma šarolik, pa se tu oseća kao da je na nekom karnevalu. Preko Emi se poveže sa profesorom Hirajamom, a ovaj je uključi u svoj naučni projekat koji se bavi pitanjem stida. On smatra da sa svojim studentima ne može da eksperimentiše, jer su oni besramni u svojoj opsednutosti seksom, ali da nešto mlađa Akiko oseća stid i da može da mu bude od pomoći. Naime, Hirajama je razvio teoriju po kojoj smatra da je osećanje stida ljudima nametnuto veštački, a da prikrivanje intimnih delova tela tkaninom samo skreće pažnju drugih i naglašava našu sramotu. On, pak, tvrdi da sa svojim eksperimentom može da izazove ekstremne mutacije kod onih koji su ophrvani stidom, tako dokazujući koliko je sam stid štetan.

    To bi bila okosnica radnje filma Bumpkin Soup, ali on se širi i dalje obuhvatajući još nebuloznija dešavanja i situacije koje graniče sa nadrealnim i sa autorefleksijom unutar filma, meta-filmom. Ta dešavanja i situacije se čine kao posebne celine. Nešto od toga ću sada i navesti. Povremeno se tu pojavljuje jedna studentska filmska ekipa koja pokušava da nam skrene pažnju da je bolje po nas, gledaoce, da se sa erotskih filmova prebacimo na romanse. Potom su u dva navrata ubačeni oštećeni VHS snimci na kojima se u kameru obraćaju Akiko i Jošioka, njen neverni dečko i otac nerođenog joj deteta, i ispovedaju nam se u dugom nemontiranom govoru. Nakon eksperimenta tokom kojeg je iz Akikine vagine izbijala jaka neonska svetlost, Akiko, sada psihički promenjena, naoružava se sa svojom grupom s Psihologije i konfrontira prema onoj studentskoj filmskoj ekipi na čijem transparentu piše: „We are waiting for the Romance. Don’t ask why“. Dok kran s kamerom nadvisuje močvarni pejzaž, poprište bitke, dolazi do puškaranja prilikom kojeg svi sa Psihologije ginu, takođe i Akiko, s čijih usana se sa dahom smrti razlegne dečja uspavanka najavljujući nam tako odjavnu špicu.

    Možda sam pomalo konfuzan u ovim opisima, ali ako zaista i jesam, onda razlog leži u činjenici da je film fragmentaran, tj. da se takvim čini zbog toga što su sva ta dešavanja labavo povezana smislom. I ako sam za Kandagawa Pervert Wars mogao da kažem da predstavlja alegoriju odrastanja i odvajanja od majke, za Bumpkin Soup ne mogu ništa konkretno da tvrdim, jer su mi Kurosavine ideje tu uglavnom nejasne. Da, vi ćete reći da je to erotski film i da je dovoljno to što se eksploatišu seksualni odnosi, ali ne, grešite, golotinja i seks su ovde svedeni i skrajnuti. Utom pre očekujem od ovog filma da bude koherentniji i da ima neki izrazitiji smisao. Nameće se tu hiljadu pitanja, hiljadu zašto. Ali Kurosava nam je odmah rekao, kroz upozorenje profesora Hirajame svojim studentima, da su pitanja koja počinju sa „zašto“ zabranjena. „Takva pitanja zahtevaju šire odgovore sa digresijama čime se širi i prolongira diskusija, a naš čas je ograničem na 45 minuta“ – kaže im on. Kurosava bi možda rekao u tom stilu da je on mlad, pun ideja koje čezne da izrazi u svojim prvim filmovima, a da za detaljnije elaboracije nema vremena jer je budžetom ograničen na trajanje filma od sat i kusur.

***

    Ako bih hteo da spekulišem, onda mogu reći da se Kandagawa Pervert Wars i Bumpkin Soup bave problemima mlade generacije, mladih koji su opterećeni seksom, a ovaj ih sputava da se ohlade i bolje razmisle o svojim perspektivama. Bezglave strasti teraju čoveka u propast, što vidimo i u onom stradanju pri seksualnom činu na vrhu zgrade, ali i u onom puškaranju buntovne, revolucionarne omladine. Ne, Kurosava nam sigurno ne morališe o tome kako treba da se suzdržavamo od seksa i da negujemo stid i kontrolišemo svoje ponašanje, nego nam stavlja do znanja, šire gledano, da su ljudski nagoni često u suprotnosti sa zdravom pameću i da smo u opasnosti da oni prevladaju. Takođe, proces odrastanje i prva seksualna iskustva uvode nas u svet odraslih, tj. približavaju nas smrti, jer Eros uvek ide u tandemu sa Tanatosom. Živeti znači umirati, što osećamo kroz egzistencijalnu strepnju, stalno prisutni strah od privlačne moći tog Tanatosa... Ali da ne idem dalje u nagađanjima. U ovim ranim filmovima i Kurosava, kao mlad čovek, tražio je sebe i svoj izraz u umetnosti filma eksperimentišući. Zbog toga je i očekivano da on još uvek nije bio dovoljno artikulisan u mislima i na delu. Strasti, bunt i bes, i osećaj slobode u svemu tome, su preovladavali i potiskivali rezon. Vremenom su bolje zauzdani ti njegovi divlji konji, pronašao je sebe, kultivisao svoj izraz, pa smo i dobili ono što smo priželjkivali – vrhunskog filmskog stvaraoca koji kroz svoje filmove i njihovu stilizaciju duboko promišlja našu stvarnost i tako udara pečat koji nâs, njegove gledaoce, obeležava za sva vremena.