FILMOONIRIJA

     „Unutar svake osobe kriju se želje i strasti koje ostaju nepoznate svesti. U kriznim trenucima psihološkog konflikta ovi nagoni iz podsvesti teže da se ispolje. Iz takvih stremljenja i borbi nastaju misteriozne bolesti čije se izlečenje postiže na polju psihoanalize. U rukama psihoanalitički osposobljenog doktora, učenja univerzitetskog profesora Zigmunda Frojda predstavljaju važan doprinos u tretmanu ovakvih bolesti... Događaji u ovom filmu su uzeti iz života i oni ne odstupaju ni u jednom bitnom aspektu od dokumentovanih medicinskih slučajeva“. Već sama uvodna kartica sa međutitlovima ovog nemog filma govori nam da se tu radi o tada novoj i već široko prihvaćenoj psihijatrijskoj metodi koju je izumeo Zigmund Frojd. Prethodno nam je i saopšteno da su Pabstovi savetnici na filmu bili i bliski Frojdov saradnik dr Karl Abraham, ali i entuzijasti i zagovornici psihoanalitičkog postupka dr Hans Zahs i Hans Nojman, koji je ujedno i producent i saradnik na scenariju ovog f...

       Kazuo Umezu's Horror Theater, antologija od šest srednjemetražnih horor filmova, pojavila se na pedesetu godišnjicu rada poznatog tvorca mangi. Šest priča Kazuo Umezua prevedene su iz forme stripa u igrani TV format, a to su: House of Bugs , Diet , Snake Girl , The Wish , Present i Death Make . Ono što povezuje produkciju ovih, u suštini, nezavisnih filmova iz žanra strave i užasa, mimo Umezuovog strip predloška, je televizijska estetitika ostvarena kroz zahvat direktora fotografije Masukazu Oke, jeftini specijalni efekti u izvedbi Taiči Itoa i muzika (pop pesma) na najavnoj i odjavnoj špici u aranžmanu pevačice i tekstopisca Rurutije. Ovo su ujedno i ograničavajući faktori koji su, izuzev ove neizbežne sladunjave melodije neadekvatne sadržaju priča, donekle prenebregnuti u House of Bugs , Prezent i The Wish segmentima. Kjoši Kurosava je u „Kući buba” veštom montažom ublažio manjkavosti fotografije i specijalnih efekata, a dizajnom zvuka naterao nas da zabo...

       Poslednji film Sion Sona, ako ne računamo njegov izlet u Holivud koji se materijalizovao kroz Prisoners of the Ghostland , još uvek je „Crveno poštansko sanduče u ulici Esher” iz 2020. To mu je najnoviji uradak u seriji autorefleksivnih filmova, filmova putem kojih evocira (pseudo)uspomene na vreme svojih početaka (i ne samo početaka) u filmskom biznisu. Zapravo on u tim filmovima ( The Forest of Love , Why Don't You Play in Hell? i još nekima) pokreće temu borbe nezavisnih umetnika - filmskih autora za slobodu stvaralaštva i nezavisnost u svom poslu u odnosu na pohlepne producente. Sono to čini kroz žanr komedije parodirajući svet iza filmskih kamera, prenaglašavajući mane ne samo finansijera filmova, već i ekipe stvaralaca sastavljene od tehničkog osoblja, glumaca, scenarista, režisera. Sono je poznat po ekstremizmima, idejnim i praktičnim, pre svega po enormnoj količini nasilja na platnu, čak (ili baš) i u svojim parodijama i crnohumornim pričama, ali tu i...

     14.08. ove godine naš uobičajeni dan, takav kakav je do tada bio (vidi OVDE ), se završio. Mama je umrla od šloga, koji je bio posledica povišenog pritiska i šećera u krvi, a koji su opet proistekli iz njene psihoze i Alchajmera. Njena stalna uznemirenost pumpala je adrenalin i podizala joj vrednosti parametara krvi preko dozvoljenih granica. Kada se kod mene i oca pojavila sumnja da joj je narušeno opšte zdravstveno stanje, odlučili smo se, u krajnjoj nuždi, da je pošaljemo u dom. Zapravo, otac nije pristao, kolebao se, ali ja sam prelomio; pozvah brata i zajedno s njim odvezoh majku u tu privatnu ustanovu „za negu starih lica”. Računali smo na njihovu stručnost, jer zapošljavaju medicinske sestre i školovane negovateljice, a doktori dolaze triput nedeljno u vizitu, dok specijalisti navrćaju po potrebi i uz poželjnu hitnost. Prenebregnuli smo samo jedno: činjenicu da ona tamo nema nikoga svog. Čak iako i svoje najrođenije zaboravlja i često se prema njima, tj. nama,...

       Praviti žanrovski film znači podrediti se izvesnim žanrovskim konvencijama. Ali, način na koji se stiže do njih govori o veštini i inteligenciji reditelja da ipak bude originalan unutar nametnutih normi. Barem u detaljima. Jer pojedini interesantni karakteri, neobični rukavci priče ili narativna postavka u vidu skladne linearne ili eliptične struktuiranosti vremenskog toka koja čini da filmsko vreme ima svoj osobeni kontinuitet, zajedno sa maštovitom upotrebom scenografije i osvetljenja, kamere, koja će tako udešene prizore precizno i pravovremeno da uhvati u svoje vidno polje, i zvuka, uvedenog s namerom da naglasi opšti ugođaj ili pojedine dramaturške uzlete ili padove i tako pojača emotivni impakt na gledaoca, svi oni, pojedinačno ili zbirno, uzdižu jedno žanrovsko ostvarenje do nivoa rezervisanog za dela koja poseduju autorski pečat, a onda ponekad i do nivoa remek-dela. Azijski horor film je takve svoje vrhove dosegao sa japanskim ostvarenjima na prelazu ...