Mogao
bih da se kladim (da sam klađenju sklon – a nisam) u to kako su
najnepopularniji oni filmovi (i ne samo filmovi) koji za teme imaju starost, a
onda i sve ono što iz starosti proističe: propadanje, bolest (obično neizlečiva),
ružnoća (i telesna i karakterna), usamljenost, mizerija svakakve vrste. I sam
imam takvu odbojnost (i to sve više kako mi se treće doba primiče), ali ipak
proverim autora i način na koji su te teme obrađene kroz napise o datom filmu.
Već nakon prvih kritika, ali i nagrada koje je osvojio, japanski film Teki Cometh je privukao moju pažnju. Naravno,
trebalo je prići s rezervom, jer su i te pozitivne ocene date uz ogradu da se
gotovo cele tri četvrtine filma ništa značajno ne dešava, osim toga što
svedočimo varijacijama u dnevnim rutinama jednog starca, samca, uglavnom prikovanog
za kuću. Nasuprot tome, u poslednjoj četvrtini film dobija na dinamici,
nepredvidivosti, uplivu fantastike ili košmarnih snova, jednom rečju, dolazi do
diverzije na tom beskrvnom žanru staračke melodrame. Naravno, od koga tako
nešto najpre da očekujemo nego od Japanaca, a pošto se o njima radi, onda i te
prve tri četvtine mogle bi da imaju, ako ništa drugo, barem dostojanstvo da se
ne sklizne u patetiku. Izvrstan odabir karaktera glavnog lika i njegov prikaz
bez zadrške, uz ubedljivu i upečatljivu rolu glumca Kedzo Nagatsuke, čine da Teki Cometh (sada, nakon što sam se i
lično uverio), u celini uzev, predstavlja natprosečno ostvarenje.
A
Nagatsuke glumi Gisuke Vatanabea, penzionisanog profesora francuskog jezika i
književnosti. Vatanabe se još uvek dobro drži; zdrav je, vitalan, pa onda i može
da daje privatne časove studentima, ali i da piše za različite časopise.
Međutim, nezadovoljan je novcem koji mu se nudi za te usluge, jer je uz raniju
profesorsku platu navikao na visok standard. Vlasnik je velike kuće u
tradicionalnom japanskom stilu na prestižnoj lokaciji, pa će mu život u njoj
gutati ušteđevinu; prema njegovoj proceni neće uspeti uz trenutne prihode da se
izdržava do duboke starosti. Na taj način u profesorovu dušu se uvlači nemir,
pa on, inače ponosan na svoju karijeru i pun samopouzdanja jer se ostvario u
životu, počinje da se preispituje i traži mrlje koje mogu da ga kompromituju, a
koje pronalazi tek na privatnom planu. Vatanabe je vrlo rano ostao bez žene, sa
kojom nije imao dece, pa već duže vreme živi sam. Njegovo društvo jedino čini
kolega sa arhitekture, dugogodišnji prijatelj s kojim se sastaje u obližnjem
baru, a onda i bivši studenti, nekoliko njih kojima je profesor ostao u dragom
sećanju i kod kojeg dolaze radi privatnih časova iz francuskog ili kako bi mu
pomogli u i oko kuće.
Kažem,
postoje mrlje u Vatanabeovom životu. U goste mu najčešće dolazi bivša
studentkinja Jasuko. Ona je mnogo mlađa od njega, ali kao da flertuje s njim
umesto što očekuje lekcije iz francuskog. Konačno mu i natukne da ju je
svojevremeno seksualno iskoristio. Vatanabe baca oko i na jednu drugu njegovu bivšu
studentkinju, ćerku vlasnika onog bara u kojem provodi večeri s prijateljem.
Ona takođe počne da obigrava oko starog profesora, ali ispostavi se da je samo
želela da mu izmami donaciju za njenu školarinu. Vatanabe počinje da gubi
samopouzdanje i veru u svoj muški ponos. Sada mu se u mislima javlja njegova
pokojna žena. Kao da želi da joj se ispovedi, pa okači njenu haljinu ispred
svog radnog stola kako bi imao prema čemu da usmeri svoje pokajničke reči. Desi
se i da se jednom prilikom, baš dok mu je u gostima bila Jasuko, pred njim
stvori i ona, njegova žena lično. Ona otvara svoju dušu oštro ga kritikujući za
neverstvo, a Jasuko jer je učestvovala u tome, dok je ovo dvoje netremice
slušaju. Vatanabe se, potom, trgne iz sna koji mu od tada postaje sve nemirniji
i ispunjeniji košmarima. A nekako taj njegov nemir koincidira sa mejlom, koji
mu je stigao na računar, i linkom ka nepoznatom izvoru s kojeg se emituje
poruka „Neprijatelj dolazi (sa severa)!“, „Teki cometh“, što je i naziv ovog filma.
Ta
poslednja četvrtina Jošidinog najnovijeg ostvarenja briše granicu između sna i
jave, pa se teško tu orijentisati, ali nekako ipak efektno daje stanje nekoga
kome telesne i psihičke sposobnosti naglo počnu da propadaju, stanje uzrokovano
i strahom od nastupajuće smrti. Jer taj „neprijatelj koji dolazi sa severa“ je
smrt, glavom i bradom, tj. lobanjom i kosom. Vatanabe će biti pokošen uskoro
zbog toga što su ti neprijatelji stigli; u njegovim košmarima u kuću mu utrčava
razularena grupa „čađavaca“, baš onakvih kakve je Linč prikazao u Twin Peaks-u ili u Mulholland Drive-u, pa se onda nameće i simbolika – da su to bića
stigla „s druge strane“. U ovom slučaju onostrano je ono što predstavlja smrt,
zato u svesti nekoga ko je ne njenom pragu, prestravljen od onog što ga iza
njega čeka, ona ima ovako užasno lice. Na taj način je Jošida uspeo da nas
razdrma iz one penzionerske rutine hororom, ali moram da priznam i da u toj prethodećoj
staračkoj (melo)drami nismo bili (sasvim) savladani malodušjem i čemerom. Starost
nam je izneta s dozom diskretnog humora, pa uz profesorov ipak životan i
optimističan lik uspevamo da dočekamo završnicu bez veće gorčine i prenemaganja.
Kamera
nam slika crno-belo čitavu ovu priču, kao da je Teki Cometh Vatanabeov in
memoriam, ali istovremeno i kao da osećamo sve one živopisne boje i mirise
koji dolaze iz njegove kuhinje. Ni njegov elan, seksualna privlačnost koju
oseća prema Jasuko ili težnja da nastavi svoj stručni rad i u penziji, se ne
utapa u toj monohromiji, odnosno u monotoniji rutinirnog života jednog
penzionera. A onda, kad već stignemo do poslednjeg kvartala filma, izazov postaje
kako rastumačiti brojne neobične događaje u smislu šta je od toga realno, a šta
imaginarno. Tek naknadno prizivamo u sećanje, recimo, njegov prvi susret s
komšijom koji zamera komšinici što za svojim psom ne pokupi izmet, a on kaki, k’o
u inat, baš ispred njegove kuće. Kasnije čujemo da ta njegova komšinica psa
doziva sa Balzak, pa nam se neminovno nameće zaključak da je i ta scena s govancetom
deo Vatanabeovih snova, jer bi se samo on, profesor francuskog u Japanu, setio da
psu da takvo ime. Onda se zapitamo da li su i scene s Jasuko, sa bivšim
njegovim studentom koji mu u dvorištu pročišćava bunar, kao i ona u kojoj prima
poruku „Neprijatelj dolazi!“, samo snoviđenja u stilu pojave njegove pokojne žene
i, ujedno, fantazme-simboli predstojeće smrti. U svakom slučaju, sve su to sugestivne
slike koje ovaploćuju odnos između erosa i tanatosa, odnos prisutan u svakom od
nas, i to u trenutku kada on preteže na ovu drugu stranu dajući nam tako
originalan prikaz večite teme starenja i suočavanja sa smrću.
Comments
Post a Comment