Slučaj Harms (1987) – Slobodan D. Pešić

 

    Generacija kojoj pripadam, ona koja je stekla punoletstvo s početkom raspada „Titove Jugoslavije“, odnosno s potonjim nastupanjem građanskog rata, rasla je uz domaće partizanske propagandne filmove i kičaste komedije koje su cvetale osamdesetih godina na tim našim prostorima. S druge strane, zastupljeni su bili i oni umetnički ambiciozniji filmovi, čiji su autori mahom bili pripadnici tzv. Praške filmske škole. Mene su, međutim, više od svega toga zanimale kvalitetne televizijske drame proizašle iz dramskog programa RTB-a. Jesu to manje-više bili statični igrokazi, gotovo i „snimljeno pozorište“, ali su ti „komadi“ rađeni po književnim predlošcima ili, u manjoj meri, po originalnim scenarijima koji imaju štošta pametno da kažu. A govorili su kroz usta prvaka domaćeg glumišta i time još više ojačavali svoj kredibilitet. U jednom od tih „dramskih ponedeljaka“, početkom 1988. godine, prikazan je i TV film „Slučaj Harms“. Zapravo, bio je to bioskopski film koji je koproducirala i TV Beograd, ali ja sam ga tada doživljavao kao deo tog televizijskog paketa, mada sam ga odmah i izdigao iz svega toga do tada tu prikazanog. Bio sam oduševljen radnjom izglobljenom iz realnosti u koju je potpuno potonula domaća kinematografija. Umesto socijalnog realizma dobio sam punokrvni nadrealizam, nadrealizam i eksperiment koji ne zapadaju egoistički u solipsizam, već su komunikativni...

    A koliko je taj film zapravo komunikativan i koliko vredi, tada sam mogao da osetim više stomakom, tj. čulno, nego umom, jer mu smisao nisam najbolje razumeo. Nisam tada znao za Danila Harmsa, avangardnog ruskog umetnika koji je stradao pod Staljinovom čizmom, iako sam naslućivao tu specifičnu sudbinu umetnika u krilu totalitarnog režima. Da bih mogao da razumem te brojne metafore i simbolizam u filmu, morao sam da saznam nešto više o samom Harmsu, ali i da pročitam neka njegova dela. U međuvremenu sam to i učinio naišavši na neku od njegovih biografija, kao i na zbirku kratkih priča, baš na njegove „Slučajeve“, u vreme čijih nastajanja (1933-1939) se i dešava radnja „Slučaja Harms“. Sada, skoro 40 godina posle premijere, rešio sam da ponovo odgledam ovaj film i probam da one čuvstvene utiske iz svog tinejdžerskog doba pretvorim u puno razumevanje (intuitivno i racionalno) i tako steknem mogućnost da valjano vrednujem Pešićevo ostvarenje. Inače, „Slučaj Harms“ je bio u Kanu u zvaničnoj selekciji Un Certain Regard i na još nekoliko festivala, ali je kasnije skoro sasvim zaboravljen. Možda je razlog tome i nepostojanje digitalno restaurisane kopije filma, još uvek, iako je u okviru projekta VIP Kinoteka najavljena njegova remasterizacija.

    „Slučaj Harms“ podeljen je „literarno“ na Prolog, Početak, Sredinu i Epilog. U prologu nam se obraća u oči jedan od Staljinovih jastrebova iz domena nauke. On nam skreće pažnju kako nauka danas krupnim koracima napreduje, a da samo ti umetnici, svojim otporom prema realnosti stvaranjem kojekakvih izmišljotina, rade protiv istine i koče razvoj. Obećava nam da će nauka ući u njihove mozgove i izvršiti male korekcije koje će ih vratiti na pravi kolosek. Potom, u još jednom kratkom segmentu pod naslovom „Početak“, prikazuje nam se dečak koji trči ulicom na kojoj su nemiri, pucnjava i sukobi između naoružanih uniformisanih lica i običnog naroda. Dečak se probija do jedne starinske ali monumentalne zgrade u koju ulazi i gore na spratu u jednom manjem stanu nalazi sebi zaštitu. Sledi „Sredina“, treći deo filma, urađen u crno-beloj tehnici, deo koji zaprema preko 90% njegovog trajanja. Kaže nam se da smo otišli devetnaest godina u budućnost, tako da je sada onaj dečak ušao u svoju četvrtu deceniju. Nije nam jasno predočeno, ali zahvaljujući svom predznanju o životu pisca Harmsa shvatamo da smo prethodno svedočili Oktobarskoj revoluciji i da se sad nalazimo u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka. Tu nam se prikazuje Harms kao zreo čovek u trenutku kada se vraća u svoj stan (onaj isti u koji je utekao dečak iz „Početka“) nakon što je bio smatran „nestalim“ (u tadašnjem SSSR-u običan čovek je vrlo lako mogao da nestane, pa da se opet pojavi, i to nikome nije mnogo upadalo u oči).

    Dočekuje ga muškobanjasta Marija Vasiljevna, radoznala, napadna i naprasita starateljka zgrade. Odmah nakon što se raskomotio u svom samačkom stančiću, Harmsu upadne kroz prozor dečak s belim krilima. On brže-bolje svuče sa sebe ta veštačka krila i kaže mu da pod hitno moraju da nađu gredu. Harmsu ništa nije jasno, ali sledi instrukcije ovog odlučnog „anđelčića“, pa s njim izlazi u grad, u potragu. Nakon što je taj „anđelak“ izazvao opštu tuču u jednoj kafani i bio onesvešćen, Harms ga vraća u svoj stan noseći ga na leđima. Na njegovo iznenađenje ispred stana ga čeka poštar sa dugačkom gredom. Preuzima pošiljku i unosi je unutra. „Anđelak“, koji se predstavlja sa Gavrilo ili Mihajlo (kao da mu je svejedno kako će ga zvati), po dolasku sebi odmah uzima testeru i preseca tu gredu. Smatra da je time svoj zadatak obavio, ali ostaje i dalje s Harmsom. Ovom to baš toliko ne prija, jer mu povremeno svraća u stan devojka Irina, ali i prijatelj, književnik Zabolocki, koji se krije od tajne policije. Naime, uviđamo da su i jedan i drugi zbog svog književnog rada pod režimskom prismotrom, jer u toj zgradi često ordinira policija, a i učestali su njihovi telefonski pozivi upućeni Harmsu.

    Harmsa uznemiravaju i njegovi snovi, kojima anticipira sve ovo što mu se dešava; i tog dečaka s anđeoskim krilima i onu gredu, ali i streljanje koje nad njim izvršava policija. Kada jednog dana zatekne u svom stanu onu isečenu gredu ponovo celu, Gavrilo-Mihajlo mu kaže da je to loš znak, a Harms odmah pomisli na ono sanjano streljanje. Ono se konačno neminovno i desi, a u „Epilogu“ vidimo Irinu koja gleda kroz prozor u nebo i tamo, među oblacima, ugleda nebeske anđele koji lebde oko novopridošlice Harmsa, svi, uključujući i njega, s belim krilima, a jedan od njih i sa onom Harmsovom gredom. Greda, kao glavni simbol u filmu, nije zlatna, pa ne predstavlja metaforu kulturne i duhovne esencije, već je od običnog drveta, kao drvena olovka koju pisac koristi u svom subverzivnom radu. Stoga, ona ovde jeste teret koji pisac nosi kroz život onako kako je Hrist nosio svoj krst na Golgotu. Šire gledano, sav taj apsurdni svet represije koji okružuje Harmsa u filmu, a okruživao ga je i u životu, je zapravo svet iz njegovih apsurdnih mračnih priča-fragmenata. Njegov zlokobni imaginarni literarni svet se pretvorio u njegovu sopstvenu stvarnost i tako mu zapečatio sudbinu. Zbog toga je i u filmu očigledna namera da se prikaže to stapanje stvarnosti i fikcije, a to se čini kroz nadrealne scene, situacije i dijaloge prisutne u životu pisca, a koji su često kao takvi preuzeti iz njegovih radova, zatim i kroz fragmentarnu strukturu radnje, onakvu kakva odlikuje i same njegove priče.

    Film uspešno generiše atmosferu represije u totalitarnom društvu, militarizam, masovnu histeriju i agresiju, nedostatak ljudskosti i empatije, i to radi kroz prisustvo dubioznih likova i misterioznih zloćudnih dešavanja. Iza Marije Vasiljevne, naizgled dobronamerne i blagonaklone starateljke u zgradi, proviruje policijski doušnik koji špijunira stanare. Iza onog anđeoskog dečaka proviruje, pak, možda i sam đavo. To nam je nagovešteno i time što starateljku glumi muškarac, a tog dečaka devojka. Stvari su, dakle, obrnute od onoga kako nam se čine. Jadni Harms u takvom politički indoktriniranom društvu u kome svako svakog uhodi, osim u Irinu i Zabolockog ni u koga drugog ne može da se pouzda. Nije čudo što su se njegovi košmari prelili u stvarnost i što možda nadrealnost te njegove svakodnevice delom proističe iz njegove prenapregnute i razdražene psihe. To opšte psihotično stanje dočarano je pokretnom, nemirnom kamerom, snimanjem iz ruke. Taj središnji, većinski deo filma, „Sredina“, u kojem je prikazan klimaks tog staljinističkog režima i stradanje umetnika pod njim, snimljen je u crno-beloj tehnici sa naglašenom ekspresivnošću dubokih senki i kontrasta ostvarenih probojima oštre svetlosti, gotovo kao u film noaru, ili pak ekspresivnošću kontrastnog odnosa između sivih tonova prizemnih stvari i neba povremeno kolorisanog crvenom, žutom ili plavom bojom.

    U epilogu, kada vidimo Harmsa kao anđela u plavim nebeskim visinama, postepenim odzumiranjem, prelaskom iz srednjeg plana u total, sagledavamo i čitav studio u kojem se vrši snimanje. Tu su nam sada u vidokrugu sve kamere, rasveta, remenje o koje vise anđeli itd. Prema toj kameri koja snima, polako sada prilazi Marija Vasiljevna, skida periku pod kojom nam iskrsava glumac Branko Cvejić, i gasi kameru. Time se ovaj film završava, ali svojim završetkom sugeriše da ta filmska smrt nije kraj; postoji sam film kao umetničko delo ostavljen za večno trajanje u ovom našem „pravom“ svetu. Isto kao što proza i pesme Danila Harmsa još uvek opstaju, traju i trajaće dugo nakon njegove fizičke smrti. To je to zrnce optimizma podmetnuto nam kao pilula protiv zla koje vlada svetom, pilula koja će da otrgne umetnike kroz njihova dela od zlehude sudbine. Dakle, ne nameće nam se taj naivni optimizam predstavljen Harmsovim uspinjanjem u raj među anđele, već smo obodreni snagom umetničke vizije u kojoj takve slike mogu biti stvorene, jer umetnost i ljudska imaginacija nemaju granice. Dokaz tome su sva ta dela avangarde nastala u Harmsovo vreme, vreme koje je svojom kreativnošću umetnika i njihovom slobodom stvaranja prkosilo krajnje rigidnim i represivnim režimima staljinizma i fašizma.