Visconti`s The Stranger (1967) & Ozon`s The Stranger (2025)

 

    Alber Kamijev „Stranac“ je revolucionaran roman koji je otvorio jedan novi put u tretiranju protagonista kao specifičnih junaka, antijunaka koji su izgubili veru u postojanje smisla života i tako, sada rezignirano letargični i emotivno indiferentni, odbijaju da slede društvene konvencije. Oni nam, zapravo, otkrivaju koliko smo svi mi ukalupljeni u modele mišljenja i ponašanja koji, kad se bolje razmisli uzimajući u obzir čovečju smrtnost, postaju besmisleni i čak apsurdni. Iz ovakve postavke, te Kamijeve filozofije apsurda, proistekao je veliki broj umetničkih dela kojima je dat ton čitavom potonjem kulturno-istorijskom periodu, sve do današnjih dana. Zbog toga je veoma neobično da je za sve to vreme ovaj roman ekranizovan samo dva puta; 1967, kada je to učinio Lukino Viskonti, i 2025, pod autorstvom Fransoa Ozona. S jedne strane to i nije toliko za čuđenje, s obzirom da je roman skrojen mahom od unutrašnjih monologa mladića Mersoa, dakle prenosi nam jedan subjektivni svet mišljenja, što je teško predstaviti filmskim jezikom, ali je on istovremeno i filmičan, jer plastično opisuje tu iscrpljujuću vrelinu alžirskog podneblja, dramatične situacije u koje glavni lik zapada, konačno, koristi i dijalošku strukturu u opisu brojnih interakcija između Mersoa i njegovog okruženja.

    Viskonti i Ozon se u svojim filmskim verzijama romana striktno drže književnog predloška: Mersou, službeniku jedne francuske trgovačke ispostave locirane u glavnom gradu Alžira, umire majka. On odlazi u Marengo, mesto gde se nalazi starački dom u kojem je ona boravila, da bi prisustvovao njenoj sahrani. Tokom bdenja pored majčinog kovčega on ima hladnokrvan izraz lica, pije kafu i puši, što zapada za oko korisnicima doma koji, pak, pokazuju empatiju prema sinu, a tugu za majkom, njihovom prijateljicom... Merso već sutradan odlazi na plažu i tamo sreće bivšu koleginicu Mari, s kojom provodi prijatno popodne. Reše da potom odu u bioskop i odgledaju novi Fernandelov film. Na kraju završe i u Mersoovom krevetu. Narednog dana susrećemo i druge mladićeve poznanike. Komšiju Rejmona, koji je oterao svoju ljubavnicu, Arapkinju, a sumnjiči se da ju je podvodio drugima za pare, pa sad ima problem sa njenim bratom. Tu je i jedan starac sa ofucanim, starim psom koga maltretira i tuče, ali u suštini ne može da živi bez njega. Na ulici, preko puta, konstantno vreba grupa Arapa smrknutih pogleda uperenih prema mersoovoj zgradi.

    Ti Arapi prate Rejmona, Mersoa i Mari kada oni krenu na nedeljni izlet kod Rejmonovog prijatelja u njegovu vikendicu na plaži. Tamo dolazi do sukoba pri kojem je Rejmon povređen nožem. Potom se čini da su se stvari smirile, ali Merso iznenada ode sam u šetnju, u pravcu u kojem su nestali Arapi. U jednoj stenovitoj uvali uz more zatekne jednog od Arapa, onog koji je potegao nož, kako se sunča. Mersou, pak, to sunce udari u glavu, izvadi pištolj i ispali pet metaka u telo mladića čiju je sestru Rejmon osramotio. Merso se predaje policiji i sledi suđenje za ubistvo. Zapravo, ono se pretvori u suđenje zbog nemorala i bezosećajnosti, koje je navodno pokazao Merso prilikom smrti majke. Taj nemoral je, ispostaviće se, njegovo izbegavanje da igra po pravilima i očekivanjima društva, između ostalog i da laže o svojim osećanjima kako bi se umilio poroti i prikazao kao uzoran sin i građanin. Možda i najviše zbog toga, Merso je osuđen na smrt giljotiniranjem. U ćeliji Merso odbija sveštenika i burno reaguje na njegove pokušaje da mu nametne veru u Boga. Shvata da je svet ravnodušan prema njemu baš kao i on prema svetu. Tonući u tu ravnodušnost pronalazi potreban mir pred smrću, čak joj i prkosi, njoj i svim tim običnim ljudima, pionima u šahovski rigidnom besmislenom društvenom bitisanju.

    Iako su i Viskontijev i Ozonov film verne adaptacije Kamijevog „Stranca“, u tom smislu prednjači ipak ovaj prvi. U toj ranoj verziji, na tragu italijanskog (neo)realizma, svi ti apsurdni potezi Mersoa objašnjavaju se kroz psihološki profil ličnosti i njenu (samo)svest, a oni se, kao i u knjizi, saznaju putem čestih unutrašnjih monologa, samopropitivanja i preispitivanja ekscentričnog protagoniste. Kod Ozona, međutim, ti unutrašnji monolozi nisu dati, tako da Merso tu ostaje misteriozan. Tek indirektno, kroz njegov odnos sa prozaičnim okruženjem, ali više putem elemenata vizuelne stilizacije, blještavom svetlošću alžirskog sunčanog dana snimljenog crno-belom fotografijom jakog kontrastnog intenziteta, ili kroz jedan ležeran, uljuljkujući i hipnotišući ritam filma, ukazuje nam se na otuđenost i odsečenost ovog lika od surove stvarnosti. Sam čin ubistva je, takođe, vernije romanu prikazan kod Viskontija. Tamo Merso puca u Arapina kada je ovome sevnuo nož i reflektovao to sažižuće sunce njemu pravo u oči zbog čega našem neslavnom junaku potom i pada mrak na oči. Ozonovom Mersou je dovoljna ta bolno zasenjujuća svetlost vrelog sunčanog dana koji se intenzivno reflektuje sa vrelog peska plaže, pa da hladnokrvno ispali pun šaržer u čoveka koji mu se u tom trenutku našao na putu. Viskontijev „Stranac“ zadržava se u okvirima romana i kada tu potencijalno rasističku i kolonijalističku priču anticipiranu na hegemoniji koju Francuska sprovodi nad Alžirom svodi isključivo na univerzalne probleme čoveka kao pojedinca i kao elementarne jedinke društva. Ozon se, pak, širi preko osnovne, egzistencijalističke teme zahvatajući i te nacionalno-verske odnose kroz isticanje uloge sestre ubijenog Arapina (dajući tako i glas jednoj poniženoj ženi), a širi se i sa u knjizi obrađenih heteroseksualnih odnosa na povremene homoerotske aluzije koje sam konstruiše.

    To što Ozonova verzija odstupa od romana ni u kom slučaju ne umanjuje kvalitet i snagu njegovog dela. Štaviše, on je osavremenio taj Kamijev klasik akcentujući one tačke u radnji koje impliciraju neke od savremenih problema društva, ali i primenom modernih filmskim audio-vizuelnim sredstava kojima je predstavio unutrašnja stanja glavnog lika. I sam taj glavni lik, Merso u izvođenju Bendžamina Vuazena, pokazuje ledenu ravnodušnost, neprobojan je za bilo kakvo tumačenje, jer se ne ispoveda i ne pokazuje svoja osećanja. Zagonetniji je mnogo više nego u romanu. Ozon je verovatno računao na to da su „Stranca“ svi pročitali, pa onda i nije bilo potrebe za nekom većom deskriptivnom elaboracijom. Umesto lika u prvi plan stavio je atmosferu i ona govori više od reči. Kao da sažižuće sunce kroz objektiv kamere Manuela Dakosa i ambijentalna tranzična elektronika kompozitorke Fatime Al Kadiri otupljuju Mersoova osećanja, njegove društvene reflekse, čineći ga izolovanim i nedodirljivim Marijinom ljubavlju, Rejmonovim prijateljstvom, ali i mržnjom Arapa, bezosećajnošću građana, tužiočevim ponižavajućim kvalifikacijama.

    I Viskontijev „Stranac“ gradi određenu podsticajnu atmosferu, ali kroz spor pritiskajući ritam kako bi publika fizički osetila opresivni ambijent žarkog Alžira. Vreme teče tromo jer vas reditelj primorava da dugo sedite u lepljivoj sparini sudnice ili u vlažnoj zagušljivoj tamnici sa na smrt osuđenim Mersoom. Viskonti se oslanja na znojem natopljen i ispran tehnikolor direktora fotografije Đuzepea Rotuna i simfonijski džez Pjera Pičonija, koji daje svakom koraku težinu i dramatičnu sudbonosnost. Ali, ipak, u italijanskoj verziji akcenat je stavljen na sam glavni lik, a on je specifičan po tome što ga igra Marčelo Mastrojani. Kada je objavljeno da će italijanski šarmer i zvezda filma „Sladak život“ glumiti hladnog, otuđenog francuskog činovnika, i književni i filmski kritičarski krugovi bili su duboko skeptični. Uprkos kritikama, Mastrojanijevo izvođenje ostaje zabeleženo kao hrabar pokušaj da se apstraktni filozofski apsurd Albera Kamija zameni opipljivim, ljudskim i melanholičnim očajanjem. Za razliku od Vuazena, koji Mersoa igra sa ledenom, psihopatskom distancom i oštrinom, Mastrojani u lik unosi prirodnu toplinu i suptilnu harizmu. Njegovo lice nije maska, ono živi. Ako ne svojim crtama, onda očima preko kojih emotivno komunicira sa okolinom. Dakle, i ovakva glavna uloga kod Viskontija je u skladu sa njegovim opredeljujućim realističkim postupkom i psihološkim profilisanjem do brisanja svih preterano paradoksalnih karakteristika lika. Mastrojanijev Merso je gotovo sasvim običan čovek. On je samo u jednom trenutku prešao granice normalnosti. Onda kada je impulsivno i u trenutku slabosti (i fizičke i duhovne) pucao u čoveka.

    Ova odudaranja od književnog predloška i jednog i drugog filma prvenstveno su posledica specifične autorske poetike i pristupa Lukina Viskontija i Fransoa Ozona. Suštinski se idejni obzor Kamijevog romana u njima nije promenio. Stoga, oni nam na idejnom planu ne donose ništa novo. Kad to kažem, mislim na lično tumačenje Kamijeve apsurdističke filozofije od strane ovih cenjenih filmskih autora. Ali, pošteno govoreći, nije bilo ni očekivano da se pretresa taj metafizički plan. Međutim, očekivao sam da se malo više poradi na planu psihologije glavnog lika preispitivanjem Kamijevog zapleta. Recimo, u romanu nije jasno naznačeno ono što je bilo okidač Mersoovom izglobljenju iz uobičajenih šema ponašanja. Po svemu sudeći, on je do ovih dešavanja u romanu bio uzoran građanin, pažljiv i nežan sin, omiljen među svojim kolegama s posla. I odjednom, sa smrću majke, ili možda i pre toga, on postaje ekscentrični izopštenik, neko sasvim na svoju ruku. Mogao bi se u filmu detaljnije razraditi taj njegov odnos sa smrću. Smrt majke je svakako veliki šok i traumatično iskustvo koje može da promeni čoveka. Smrt rođene majke je, u neku ruku, i sopstvena smrt. S njom umire i veliki deo našeg bića. A smrt, ništavilo, neminovno donosi pitanja o smislu života. Činjenica da čovek tek tako odjednom može da nestane pomera iz temelja naš mladalački, vitalni životni stav i optimizam. Nekoga će takva situacija oterati u očaj, a onda i u rezignaciju, malodušnost i potpunu ravnodušnost prema ovom svetu i njegovim pravilima. Takav je možda bio slučaj sa Mersoom. Ali, Kamijev roman počinje sa: „Danas je umrla mama. Ili možda juče. Ne znam.“ Prema ovako sročenim uvodnim rečenicama čini se da je Merso i pre majčine smrti bio u stanju radikalne ravnodušnosti i emocionalne otuđenosti. To bi bio osnov da se u filmu spekuliše i na tu temu, da se možda doda Mersoov život koji je prethodio radnji opisanoj u „Strancu“ i time promeni i ugao gledanja na dešavanja u samom Kamijevom romanu. Možda je to zadatak koji će sebi dati autor neke naredne ekranizacije. Kako god, ostaje samo da se nadamo da se na nju neće ponovo čekati šezdeset godina.